Од завршетка Другог светског рата Западна Европа је под прикривеном окупацијом САД-а. У зависности од тренутне политичке ситуације у свету као и од тога о којој се конкретној земљи чланици ЕУ ради окупација је више или мање уочљива.

Да ли ико нормалан може да помисли да су Американци гинули ослобађајући Европљане од Немаца, а да при томе нису имали сопствене дугорочне политичке, економске, културолошке и друге интересе? Када те други ослобађа, био он са запада или са истока, не очекуј потпуну, праву слободу већ само делимичну, ограничену. Потпуну слободу, увек је важило, народи и државе морају сами да освоје.

Распадом Варшавског пакта многе његове чланице испољивши невероватан страх од слободе приступиле су ЕУ и НАТО пакту и тиме нашле новог господара. Поново су заједно, организационо повезане, и државе најближи савезници Хитлеровске Немачке: Италија, Финска, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска, а најскорије и Хрватска и Албанија. Поново је на делу психологија чопора: што су безначајнији незаштићене снажније уједају, а према Вођи су снисходљивији. Да смо о томе водили рачуна не бисмо били изненађени понашањем Финца Ахтисарија, Словака Лајчака и њима сличних. Поново претње Русији са запада прво осетише Срби на својој кожи. НАТО пакт је извршио војну агресију на Српску Крајину, на Републику Српску и на Србију. Прва је уништена, а у другим двема су на власт доведене прозападно оријентисане политичке странке. У Црној Гори спроводи се друга врста агресије нападом на националну свест, идентитет, веру, језик, историју Српског народа који у њој живи.

Велики ломови у централној и источној Европи крајем 20. века срушили су и многе заблуде, а међу њима једну од највећих: заблуду пансловенства. Дефинитивно је доказано да су критеријуми за савезништво као што су заједничка вера, писмо, култура, историја, неупоредиво јачи од расних критеријума. Морамо се помирити са тиме да су Словенцима, Хрватима, Пољацима, Чесима, Словацима, ближи германски народи и западна Европа од своје словенске браће православне вере. Признајући то морамо такође да признамо да Срби немају заједничку веру, писмо, културу, историју, са народима западне Европе као претходно наведени Словени, те да им није место у том друштву, ни у ЕУ ни у НАТО пакту.

Западна Европа никада није Србима била ни историјски ни природни савезник, што не значи да није по потреби покушавала да искористи Србе ради постизања сопствених циљева. Далеко је Северни Атлантик од Србије. Србија је увек припадала Европи али никада Западној сем када би била окупирана од ње, чиме би се јаз између њих само још више продубљивао. Историјска несрећа Србије састојала се у томе што се налазила између два царства од којих ни једно није било пријатељско према њој. У сукобима тих царстава и када би се Срби нашли на страни победника, та победа би за њих значила само ново разочарење, ново поробљавање.

Генерализујући сазнања проистекла из историје Српског народа и државе непобитна је истина да је неутрална спољна политика једино исправно и трајно решење за државу Србију. Зар нас и сам српски грб не подсећа и не упозорава да постоје четири стране света а не само једна, западна страна?

Очигледно је да се Србија веома разликује од других држава које су у скорије време приступиле ЕУ и НАТО пакту. Док је већина њих стекла своју државност распадом царства у којем су се налазиле и које су и оне оружјем браниле од спољње силе која га је срушила, Срби су створили државу ратујући вековима против царства у чијем су се оквиру налазили. Првима су државност други поклонили, а Срби су своју сами сопственом крвљу изборили. Оно што се муком не стекне много се и не цени те се лако и јефтино продаје. Дакле, спрецифичност Срба је најочигледнија у њиховој великој привржености слободи, независности, самосталности, проистеклој из вековне борбе за њу у којој су поднете толике жртве да је и биолошки опстанак народа више пута био доведен у питање.

Улазак Србије у ЕУ и НАТО пакт био би у супротности са целокупним историјским искуством Српског народа и представљао би легализацију добровољног одрицања од слободе и независности и подпадање под власт, контролу, надзор САД-а. Када се све то зна поставља се питање какви су то данашњи Срби којима је циљ да буду окупирани, којима је дража окупација од слободе? Какви су то Срби којима је пријатељ скорашњи агресор на Српску Крајину, на Републику Српску, на Србију? Како назвати оне Србе којима је пријатељ осведочени непријатељ, злотвор, Српског народа ма где он живео на простору бивше Југославије? Како тек назвати такве Србе ако су на несрећу на власти у Србији? Помисле ли понекад ти Европејци, робољубци, на то какво ће мишљење о њима да имају будуће генерације и историја? Помисле ли понекад на своје претке? Можда је такав њихов став, поред осталог што не бих из учтивости наводио, и израз њихове неспособности, несигурности, незрелости, слабости, страха, да обављају послове вођења слободне, самосталне, независне државе?

Подсетише ме на стари виц у којем је Албанија објавила рат САД-у како би је оне окупирале чиме би се спасила од глади. Међутим, то може да се деси само у вицу. Стварност је много суровија. Колико је окупација од стране САД-а срећа за окупираног најбољи је пример садашња окупација Ирака. Катастрофа која је задесила ирачки народ под америчком окупацијом више је него очигледна и поред веома изражене медијске цензуре у светским размерама. „Усрећивање“ окупацијом већ је платило животом милион Ирачана, већином цивила: жене, деца, старци, пред очима светске јавности која није испољила ни трунку гриже савести. Са друге стране америчке нафтне компаније оствариле су у Ираку највеће годишње профите у целокупној економској историји света. Пре окупације Ирачани су по Програму Уједињених Нација давали нафту за храну, а од окупације Американци им узимају и нафту и животе док храну нико ни не спомиње. Ето чему може да се нада окупирани од данашњег САД-а. Окупација Ирака од стране САД-а и њених сателита почетком 21. века биће увршћена међу највеће при-мере људског безчашћа у целокупној историји света.

И поред свега предходно изнетог власт у Србији жури из све снаге, брзом брзином у окриље америчке окупације. Апсурд је потпун. Док је некада Србија била тврд орах за сваког агресора, а њен народ се непрестано, вековима борио „за крст часни и слободу златну“ и никада се није мирио са окупацијом, данашња Србија моли да буде окупирана док се Запад као нећка, условољава, уцењује а „испод жита“ ради на томе плански, упорно, немилосрдно. Први пут у својој историји Срби се залажу, боре за своју окупацију, ропство. Нису ли они можда изгубили животну енергију кад пристају, чак желе да буду сужњи?

Робољубцима на власти пуна су уста говора о страној помоћи, о томе да нам је она неопходна, а слободу засновану на резултатима сопственог рада, на економској независности ни не спомињу. Не налази ли се у томе и узрок њиховог маћехинског односа према развоју домаће економије?

По њима, све ћемо проблеме да решимо када нас прими под своје скуте моћни господар. Међутим, познавајући данашњи САД и ЕУ, очигледно је да се Срби подметањем под њихов штит сигурно неће решити многобројних егзистенцијалних проблема нити ће Србија постати просперитетно друштво, док ће њима целокупна њена територија и сва природна богатства бити на располагању.

Срби би морали много више него до сада да раде и то прво за окупатора па онда за сопствену квази-државу и тек на крају за себе. Заборавља се да је основни економски значај слободе у томе што слободни људи, народи, државе раде за себе, а неслободни раде за другога, за окупатора. Слобода, то је живот од сопственог рада. Окупација је ропство, принудни рад за другог и живот од његове милостиње.

Из претходних ставова проистиче и круцијално питање свим нашим заговорницима уласка Србије у ЕУ и НАТО пакт, све дичним демократама, а то је: колико има демократије у неслободи? Не очекују ли можда они да ће остваривањем сопствене окупације, довођењем њима наклоњеног окупатора, учинити вечном своју власт-подвласт у Србији?

Да би се спречила надолазећа катастрофа становништво Србије мора по сваку цену да спречи улазак своје државе у ЕУ и НАТО пакт. Стратешки циљ мора да нам је да Србија буде слободна, независна, неутрална, модерно уређена, економски ефикасна, међународно активна и уважавана држава, оаза слободе и правде у поробљеној Европи.

(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: Алекса Мијаиловић, Словени, Срби, Србија, србин инфо, српска спољна политика