Потресна прича о одузимању бебе старе 20 дана сиромашној мајци Горици Милојковић из села Велика Иванча узбуркала је јавност у Србији. Овај, али и други слични случајеви који су тема медија последњих месеци, уплашили су многобројне породице које живе у немаштини. Да ли тешка материјална ситуација може и сме бити разлог за разбијање породице питање је које виси над главама многих родитеља. Према тумачењима центара за социјални рад, сиромаштво није разлог за одвајање малишана од породице, али пракса говори другачије...

Када је пре три године социјални радник Ђорђу Јоксимовићу одузео троје деце због бедних услова, он је решио да из протеста пешке дође од Крагујевца до Београда. Пошто је остао без посла, са болесном женом, у кући без воде, морао је да се соучи и са „пресудом“ да деца поред њега немају шансу за нормалан живот. Молио је и закуцао на сва врата, али три кћерке му и даље нису враћене. Његов пример је један од многих који је показао да љубав према потомцима, како држава тумачи, није довољна. Девојчице су смештене у хранитељску породицу, а отац их обилази. Да ли им кућа са водом и боља материјална ситуација заиста гарантује срећнији живот, далеко од биолошких родитеља који се боре за њих?

Држава Србија годишње родитељима трајно одузме између 400 и 500 деце. Разлози су различити, а најчешћи је небрига. Скоро три пута више малишана се привремено измешта из своје примарне породице. У сарадњи са центрима за социјални рад, породица ради на решавању проблема, а уколико то уроди плодом, дечаци и девојчице се враћају својим родитељима. За то време се смештају у хранитељске породице у којима бораве до коначне одлуке суда. Хранитељи од државе добијају око 30.000 динара за бригу о детету. Сиромашни и угрожени биолошки родитељи не добијају најчешће ништа, или само социјалну помоћ која просечно износи 7.000 динара. Према тумачењу бројних стручњака у области социјалне заштите, уколико би се средства за хранитељство преусмерила на помоћ социјално угроженим породицама, многи проблеми који потекну управо од немаштине би били решени, те би и број угрожених малишана био далеко мањи.

Како говоре подаци Републичког завода за социјалну заштиту, на 500 одузетих малишана, мање од пет одсто родитеља уложи жалбу и тражи своје дете назад. Како објашњавају, разлог тако малог броја жалби је што се за овако драстичне мере, попут лишавања родитељског права, социјални радници одлучују само у случају крајње нужде, када родитељи дуго раде на штету својих потомака.

– Деца у Србији се одузимају само када су злостављана, потпуно занемарена, када се крше њихова права или им је угрожено здравље и безбедност. Сиромаштво никада није разлог, али је често пратећа појава, која показује неодговарајуће родитељско старање – истичу у Републичком заводу.

На све већи број случајева одузимања малишана утиче и Закон о правима детета настао по угледу на прописе у земљама Европске уније. Социјални радници имају одрешене руке захваљујући бројним спорним одредбама које малишанима дају потпуну слободу, а очевима и мајкама готово никаква права приликом васпитавања. Тако је готово свака породица постала потенцијална жртва система. Овакав тренд стиже из европских земаља, посебно Норвешке и Шведске, где се број одузете деце мери стотинама хиљада годишње.

Насиље у порасту

Као један од све чешћих разлога за одузимање малишана од родитеља јесте и насиље. Број деце жртава породичног насиља, према подацима Републичког завода порастао је петоструко у последње две године. Непријављених случајева је двоструко више. Насиље најчешће пријављују комшије, али и чланови породице, а центри за социјални рад реагују одмах по примању пријаве.

Држава одузима децу и због немаштине (2): Празна и душа и колевка
Породица Милојковић из села Велика Иванча код Младеновца новогодишње празнике је провела у радости због новог члана породице. Двадесетједногодишња Горица је на свет донела дечака Николу. Пошто живи са родитељима, бака и дека су одушевљено дочекали унука у кући. Нису ни слутили да ће само 20 дана касније радост заменити неизмерна туга.

Где је помоћ државе: Сиромаштво угрожава и децу и родитеље

Радници Центра за социјални рад из Младеновца су дошли и одвели Николу. Рекли су им да беба у старој кући нема адекватне услове. Одведен је у хранитељску породицу, а Милојковићи су остали са празним кревецом и празном душом.

Горичина мајка Верка за „Вести“ објашњава да је њена кћерка благо ометена у развоју, али да то не би смео да буде разлог за одузимање дечака.

– Удала се, али се брзо и развела јер није желела да трпи да се неко према њој понаша ружно. Вратила се код нас. Она је потпуно способна да брине сама о детету. А чак и да није, мој супруг и ја јесмо, ми смо свакако уз њу и то дете је потпуно било заштићено. Зар је боље да беба оде у руке хранитеља, него да буде са мајком, бабом и дедом? У овој трошној кући за коју кажу да није одговарајућа за Николу, ја сам подигла сву своју децу. Нисмо имали много, али нико није био гладан, болестан, угрожен. Одрасли су срећни и окружени љубављу – прича дрхтавим гласом Верка Милојковић.

Након што је на телевизији емитована прича о Горици и Николи, јавило се много људи великог срца са жељом да помогну породици да среде кућу. Радови на кући су у току, а много људи је послало и све што је потребно за бебу.

Горица, Верка и њен супруг Раде одлучили су да се боре за маленог Николу који сада има два месеца. Добили су и помоћ адвоката, па су недавно коначно успели да добију прилику, да макар накратко, у просторијама Центра за социјални рад виде дечака.

– Није нам било свеједно. Здрав је, напредује, лепо га чувају. Али је много тешко што није са нама. Неизмерна срећа када смо га видели, и туга када смо морали да се растанемо. Ми ћемо испунити све услове које буду тражили, само да нам врате нашег Николу. И адвокати ће нам надам се помоћи – испричала је Верка.

Прозори као разлог

Верка истиче да им нико није дао ниједан документ о одузимању бебе:

– Социјална радница је рекла да Никола на кревету криви кичму, да прозори слабо дихтују, да му дува са свих страна. А није тако, ложимо стално, и није му било хладно.

Држава одузима децу и због немаштине (3): Ставићемо тачку на Маријину патњу

Породица Тркуља из Београда у октобру прошле године доживела је велики шок. Радници Центра за социјални рад Звездара су једног јутра упали у њихов дом и одвели шестогодишњу ћерку Марију.

Девојчица је смештена у Прихватилиште за децу, а њени родитељи Иван и Наташа од тада су је видели два пута по пола сата, у контролисаним условима. Решење о одузимању детета су добили тек неколико дана након што је Марија одведена.

– Ту су писале ствари које нису тачне. Неко је анонимно пријавио да је Наташа ошамарила дете и почупала за косу, да сам ја алкохоличар и неурачунљив и да нам је стан у великом нереду. Ни једну од тих тврдњи нико није ни покушао да провери и без икаквог доказа су одвели девојчицу. Иако сам инсистирао да се ураде све могуће анализе, тестови, психолошка вештачења да се утврди да ли је то истина, ништа нису предузели. Никада наше дете нисмо занемарили, ударили, и увек смо водили рачуна о њеном здрављу и хигијени. Зар је могуће да неко може да каже било шта о нама, и да се то без икакве претходне провере узме у обзир и растури једна породица – пита се Иван Тркуља.

Наташа и Иван тврде да је сваки сусрет са ћерком у Прихватилишту био веома трауматичан.

– Молила нас је да је водимо кући. Бледа је, са подочњацима, несрећна. Жели да се врати кући, пати. Много је тешко да гледате своје дете у таквом стању, а не можемо да јој помогнемо. Уложили смо жалбу, борићемо се против ове велике неправде. Уместо да се овакви случајеви решавају хитно, ми чекамо суђење. А ко брине о интересу мог детета, о томе да моја девојчица пати и проживљава велике трауме – очајан прича Иван Тркуља.

Иако им је замерено то што девојчица није кренула у школу и што јој није пружена одговарајућа, здравствена нега, с обзиром на то да је реч о детету ометеном у развоју, породица има комплетну документацију која оповргава овакве тврдње.

Лекарски извештаји

– Постоје лекарски извештаји који показују да је дете редовно било на свим лекарским прегледима, а како је реч о девојчици са посебним потребама, у извештају стоји да још увек није достигла довољну зрелост за полазак у школу. Упркос свему томе, они су дете одвели. Постоји чак и евиденција да је дете ишло у Завод за психофизичке поремећаје и говорну патологију „Проф. др Цветко Брајовић“. Тако да тврдње да детету није пружена здравствена заштита нема никаквог смисла – закључио је отац Иван.

Држава одузима децу и због немаштине (4): И судови се праве луди
Адвокат Драгослав Љубичановић, који је био и адвокат одбране у случају породице Тркуља, истиче да је овако агресивно одузимање деце постала једна накарадна пракса Центара за социјални рад.

– Они покушавају да уведу систем у коме ће центри за социјални рад, без икаквих судских одлука и доказа спроводити мере одузимања деце. Много тога раде мимо закона. Не поштују судске одлуке. Једини који могу да се баве утврђивањем чињеница, на пример да ли је неко дете трпело насиље, су полиција, тужилаштво или суд. Али је сада јако популарно да се центри за социјални рад не баве оним што им је посао, а то је социјална заштита грађана, а баве се оним што није њихов посао – каже за „Вести“ Љубичановић.

Он истиче да центри показују да су веома неспособни.

– Нестручни су, немају потребна знања, не умеју да процене шта је насиље, траума, шта су погодни и непогодни услови за дете. Њихови су послови да препознају социјална стања и да нађу начин да помогну. Они потпуно занемарују и гурају у страну питање социјалне заштите становништва. Велики број инцидената који се дешавају у центрима, догађају се управо због њихове нестручности у приступу у таквим ситуацијама. Они немају начин да приђу врло осетљивим категоријама. Не постоји породица у Србији која нема неки унутрашњи проблем. Али они те проблеме продубљују, форсирају, траже оправдања за своје понашање – истакао је овај адвокат.

Додаје да у свом том хаосу највише страдају деца.

– Њима се нико не бави, ни судови, ни тужилаштво. Сви се праве луди. Ко ће после тог деци која имају трауме због одвојености од своје породице да надокнади изгубљено време? Како ће да их рехабилитују – запитао је Љубичановић.

Он је додао, да је у случају породице Тркуља јасно прекршен закон, те да је породица уложила жалбу, која би због тога што је реч о малолетном детету, морала да буде решавана у најкраћем могућем року. Ипак, тако нешто се није десило.

Жртве бахатости

Како истиче, овакви примери су најчешћи међу најсиромашнијима.

– Социјално угрожени су у буквалном смислу најугроженији. Када се њима одузме дете, они у таквим поступцима не знају која су њихова права, не могу себи да приуште квалитетну одбрану, и самим тим лоше пролазе, и одлична су мета за бахато понашање Центара за социјални рад. Сиромашне породице када потраже помоћ од социјалних служби лако се нађу на мети различитих оптужби, а тешко се од њих одбране – закључио је адвокат Драгослав Љубичановић.

Држава одузима децу и због немаштине (5): Родитељима везане руке

Закон о заштити права деце родитељима у великој мери везује руке и ограничава их у васпитавању деце. Због разноликог тумачења појединих одредби, деца могу завршити у хранитељским породицима и домовима због најмање ситнице. Уколико детету не дозволите да изађе напоље јер, на пример, није завршило домаћи задатак, ви сте ограничили његову слободу и прекршили закон. Родитељи се питају да ли овај закон има за циљ заштиту деце или потпуно урушавање васпитних вредности.

Деци, која се са својим вршњацима играју у парку или испред зграде, остаће само успомене старијих генерација, због тога што према закону деца до десет година старости морају имати непрестани надзор одраслих. Ако сте мислили да пошаљете свог малишана од девет година до оближње продавнице како бисте га научили самосталности, размислите још једном, јер то није дозвољено.

Сваки облик физичког кажњавања деце је строго забрањен. Али, да ли заиста треба одузети дете родитељу који је своје дете ударио по задњици јер се хистерично бацало по поду? Закон је усмерен искључиво на малишане, а сваки вид кривице се пребацује на родитеље, иако је општепознато да нису само мајке и очеви ти који обликују понашање малишана, већ и просветни радници, медији, околина.

Родитељи се питају да ли закон сме да задире у васпитавање докле год оно ни на који начин суштински не угрожава дете?

Сиромаштво се нигде не наводи као узор, али је јасно да је за многе социјалне раднике управо оно главни окидач за измештање деце из породица.

– Измештање детета из примарне породице је мера за којом Центар за социјални рад као орган старатељства посеже у ситуацијама када је дете животно угрожено, или када постоји разуман повод да се верује да би непредузимањем ове мере дете било изложено даљем озбиљном угрожавању. Заштита деце је увек на првом месту и увек се процењује шта је најбоље за њих – наводи се у одговору Центра за социјални рад на питање када се дете измешта из породице. О томе који су то разумни поводи, као и шта се води под животну угроженост, није јасно дефинисано.

Држава одузима децу и због немаштине (6): Сиромаштво није злочин

Психотерапеут Зоран Миливојевић истиче да одузимање деце мора бити спроведено када других опција нема.

– Сиромашни родитељи имају право на своју децу и не смеју се спречавати да буду родитељи. Социјалне службе морају да избегну да криминализују сиромаштво и да последице сиромаштва буду разлог за одузимање деце – објаснио је Миливојевић.

Он истиче да разни закони који штите дечја права и заштитници дечјих права често раде потпуно супротно, штите децу од сопствених родитеља када за тим нема потребе.

– Ако родитељ каже свом детету да поспреми своју собу, а дете то не жели да учини, то се третира као насиље и терање на рад. Детету не смете да ограничите употребу мобилног телефона јер му тако ограничавате слободу комуникације. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле особе које би прихватиле одговорност за своју егзистенцију, које би биле самосталне и које би се придржавале друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце, али и размажене склоне антисоцијалном понашању – истиче Миливојевић.

Додаје да је држава тренутно на лошем путу јер подлеже притисцима невладиних организација, те се родитељима одузимају сва права.

ТУЖНА ПРИЧА ХОЛИВУДСКЕ ЛЕГЕНДЕ: "Имам милионе у банци, али немам једино што желим" | СРБИН.ИНФО https://t.co/G6vGQFazIT

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 7, 2018

– На тај начин имаћемо пораст броја одузете деце јер ће бити веома тешко не кршити законе, ако желите да своје дете претворите у добре и одговорне људе – рекао је Миливојевић.

Полиција у приправности

Западна Европа се често чини као рај за живот, са уређеним системом и већим поштовањем људских права. Ипак, статистика говори супротно. У одвајању малишана од породица предњачи Шведска, у којој се годишње измести и до 300.000 деце, следи Финска за 250.000, па Норвешка са 200.000. Наслов у једном тамошњем медију је својевремено гласио: „Једна петина деце у Норвешкој већ је спасена од родитеља.“ У тој земљи, закон прописује да биолошки родитељи одузету децу могу да виђају једном у пола године, на два сата. А разлози могу бити потпуно банални. Једној мајци у Шведској су одузели дечака јер му је случајно, током пресвлачења, лактом избила млечни зуб. То се третирало као насиље. У тој земљи је одузимање деце и њихово предавање „хранитељским породицама“ постао уносан посао од кога сви имају користи – осим деце. У Западној Европи је посебно актуелан тренд одузимања деце страним држављанима, посебно Русима. Слично се догодило и на Новом Зеланду, када су руски туристи дошли на одмор. Родитељи су подвикнули на немирно дете, неко из оближњег кафића је позвао полицију, и родитељима су само два сата касније одузели дете. Руска дипломатија се борила више од годину дана да то дете пусти да се виђа са родитељима, а о том случају су брујали сви светски медији. У највећем броју случајева у западној Европи, биолошки родитељи никада не поврате своју децу.

Извор: православнапородица.орг.срб

Ознаке: родитељи, сиротињски данак у крви, судови