САМОУБИСТВО КРАЈ НИША или сиротиња убија, зар не?

09:50 13.07.2018.

У нишком селу Јелашница због дугогодишње беде, исечене струје због дуга од 22.000 динара и страха да ће његово четворо деце гладовати, на застрашујући начин, тровањем етиолом извршио је самоубиство и у ужасним мукама умро Мирослав Стојановић, четрдесетогодишњак који је 1999. год. избегао са Косова.

Иза ове стравичне вести одмотава се трагедија намученог човека , психички разореног дугогодишњим боравком у Избегличком кампу и самоубиством мајке која се 2004. год. утопила у Нишави , не могавши да прежали дом који им је на Космету остао. Ни заснована породица, ни четворо деце, ни кућа коју му је пре две године у Јелашници купио Комесаријат за избеглице нису могли да у овом човеку утишају трауме које је прошао , ужас пред сиротињом у којој му је породица живи, а ни страх од будућности у немаштини без излаза.

Човек остаје нем пред дубином људске несреће у овим оскудним временима пуним неизвесности, поколебане наде, сиромаштва и страха од нових губитака.

Са којим и са каквим понором људске душе може да се мери оно што је у својим последњим тренуцима проживео Мирослав, отац четворо деце , избеглица са Космета који одлучује да прекине са животом без наде, слеђен страхом да неће моћи да поднесе поглед на децу која одрастају у беди, у поклоњеној кући без купатила, далеко од родног Космета, свестан да породица неће имати новца ни да га сахрани. Судбине Софоклових, Еурипидових , Шекспирових или трагичних ликова Достојевског делују далеко, чак и бледо у поређењу са паралишућим ужасом и страхом Мирослава који се од душе растаје ту крај нас, у селу Јелашница, двадесетак километара од Ниша.

Нишлије, обузете преживљавањем, потрагом за послом или страхом од губитка запослења, притиснути рачунима, стрепњом од извршитеља, доспелих рата кредита , планирањем све теже доступног летовања, тугом због деце која са југа одлазе главом без обзира у иностранство или у Београд где се посао можда и може наћи без СНС спискова, притиснути свакодневицом и бригама у Граду на раскрсници који је постао престоница сиромаштва, већ заборављају и на понижење отимања Аеродрома, као последње у тридесетогодишњем низу одузетих нада да ће се у овом Граду живети боље. Не желе ни да се присећају, осим кад разговор крене нежељеним током, ка свима омрзнутој политици, свих „отуђених добара“ које су у последње три деценије изгубили.

Пред хипнотишућим ријалитијима и фудбалским мечевима постајемо зомбирани и отупљени пред несрећом и сиротињом коју срећемо на сваком кораку. Неки чекају Нишвил, неки одлазе на Егзит, неки се питају хоће ли и најављени референдум о КиМ бити деја ву гласања о „Константину Великом“ који беше наш, па сад више није.

Међутим, несрећа Мирослава и његове породице, мука и туга његово четворо деце, дубина безнађа човека кога су убиле беда и дугогодишња трагедија избеглице у сопственој земљи, потресају и ојађују свакога ко у овом прелепом Граду, претвореном у „проклету касабу“ има у себи саосећање за људску муку. И како да се помогне?

У држави у којој је породица највећа вредност, самоубиство човека са четворо деце, прогнаника из сопствене земље, због исечене струје не би могло да се догоди. Државу не могу да замене ни људска ни комшијска солидарност. Добротворне акције прикупљања помоћи за лечење деце и младих оболелих од најтежих болести већ су постале паралелна институција упрошашћеном здравственом систему Србије. Да ли је и за социјалну заштиту угрожених делова српског становништва , које је све бројније, потребно да грађани својим прилозима праве паралелни систем? И хоће ли све функције државе морати да имају свој паралелни пандан у оваквој раздробљеној држави која о својим грађанима ни о угроженим породицама не води довољно рачуна ?

Чија је срамота и чији је јад што се Мирослав, прогнаник са КиМ, отац четворо деце са боравиштем у селу Јелашница, недалеко од Ниша, уморан од сиромаштва и престрашен бедом своје деце, која расту у поклоњеној кући без струје и купатила , убио и умро на најужаснији начин?

Док год нас хлеб и игре, фудбал, тенис и ријалити програми буду држали у стању хипнотичког сна у коме не желимо да видимо да нас је све мање, да ће овде у Србији и на Југу, због овако нефункционалне државе остати да живе само они који немају где да оду, и који су привилеговани јер су на списку владајуће већине, а да је политика посао који нас не занима, одговорни ћемо бити сви ми. Због тога је судбина изгнаника Мирослава, и судбина његово четворо деце и наша срамота.

И док год нас буде било брига само за оно што се дешава унутар нашег кућног прага, а политички ангажман видели искључиво као посао резервисан за похлепне, неостварене и жељне ловорика власти, нећемо ни приметити да ће судбина човека, изгнаника из сопствене земље постати и судбина свих нас.