Неприкосновени примат у дистрибуирању школских уџбеника на српском образовном тржишту тешком 90 милиона евра држе хрватски тајкуни Анте Жужул, осведочени присталица ХДЗ-а (“БИГЗ школство”), његов “колега” хрватски бизнисмен Даниел Ждерић (“Нови логос”) и словеначки предузетник Рок Кватерник (“Клетт”), сазнаје Телеграф.рс!

Поменути власници издавачких кућа од продаје школских уџбеника само ђацима од петог до осмог разреда зараде око 36 милиона евра, а притом ништа не улажу у земљу која их храни. Не само да запошљавају минималан број радника (за минималне личне дохотке), већ и уџбенике које овде дистрибуирају штампају у хрватским штампаријама, чиме додатно оштећују српску привреду, открива за Телеграф добро обавештени извор, који је желео да остане анониман.

– Власник “БИГЗ школства” је хрватски тајкун Анте Жужул, који је је као власник најјаче хрватске издавачке куће “Школска књига” преузео најстаријег српског издавача, предузеће БИГЗ, за свега 400.000 евра – објашњава Телеграфов извор и додаје:

– Врло је сумњиво и то што је на тендеру за куповину БИГЗ-а Жужул био једини купац. Потом је исплатио, тачније отпустио све запослене из фирме “БИГЗ публисхинг” и преименовао је у “БИГЗ школство” оријентишући се искључиво на дистрибуцију школских уџбеника.

Овим тврдњама Телеграфов извор додаје да уџбеници, које ова кућа пласира на тржиште, пишу хрватски уместо српских стручњака, као и да се књиге штампају у хрватским штампаријама:

– Тако новац иде хрватским штампаријама, док се наше због “недостатка адекватног посла” махом гасе. И ту се прича не завршава. Да све буде далеко драматичније, и саме уџбенике за српске школарце пишу нико други до хрватски стручњаци, пошто ваљда немамо довољно својих – категоричан је Телеграфов извор, који додаје да је све поменуте податке веома лако проверити на званичном сајту Агенције за привредне регистре.

Овакве наводе, међутим демантују из издавачке куће “БИГЗ школство”.

Захваљујући на могућности да, како каже “коначно стане на пут пласирању тема у јавности, које не одговарају реалности”, директорка овог предузећа Сања Јовичић прича за Телеграф:

– По нашим подацима, “Завод за издавање уџбеника” и даље има водећи удео у тржишту уџбеника. Приватни издавачи заједно, имају више од половине тржишта – не бих издвајала издаваче из региона, јер се тиме умањује удео других приватних издавача, а он је доминантнији. По подацима Министарства просвете, приватних издавача има више од 70 – објашњава за Телеграф Јовичићева додајући да је “БИГЗ школство” српска кућа ослоњена на традицију једне од својевремено највећих издавачких кућа у држави.

– “БИГЗ школство” није експозитура неке регионалне или европске издавачке куће, али ценимо тенденције у образовању које превазилазе националне, државне и друге границе, полазећи од уверења да образовање јесте, пре свега, умрежавање знања – каже Јовичићева.

Међутим, причу Телеграфовог извора да се уџбеници ипак штампају у Хрватској поткрепљује и податак према којем се често дешавало да наши ђаци у уџбеницима набасају на “хрватштине”, па чак и на, како је пре пет година истицао у то време директор “Завода за уџбенике и наставна средства”, данас директор “Службеног гласника” Радош Љушић, – нацртаног хрватског, уместо српског полицајца!

Овакве наводе, међутим, оштро демантује Јовичићева:

– Одабир штампарије вршимо на основу најповољније и најквалитетније понуде на тржишту, тако да се наши уџбеници штампају и у Србији и у региону. Тржишни принцип усмерио је неке од издавача и на штампу у Кини – објашњава директорка “БИГЗ школства”.

Можда би цела ова прича о доминацији издавача у области образовања прошла неопажено да према недавном извештају Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) није указано на алармантно стање у овдашњим школама, нарочито када је корупција у питању.

Као одговор на ова упозорења, Министарство просвете је наложило да се у оквиру новог закона о издавању уџбеника, који је у процедури, наложи између осталог да приватне издавачке куће запосле више радника тако што ће сваки предмет морати да има своје уреднике. Ово је, разуме се, изазвало праву панику међу прозваним издавачима, чије пословање, према речима Телеграфовог саговорника, изгледа отприлике овако:

– Поменуте издавачке куће пошаљу мрежу својих сарадника на адресе свих могућих основних школа по Србији како би направили дил с наставницима и помогли им да се одлуче да купе уџбенике баш од њих. А наставницима обично није тешко да се одлуче након што им та издавачка кућа понуди бесплатне семинаре (читај: дружења) по планинама, неколико стотина лаптопова и још толико интерактивних белих табли, да не помињемо дељење рабата наставницима…

Из највеће националне издавачке куће “Завод за уџбенике и наставна средства” објаснили су нам да немају податке о томе ко има највећи удео на образовном тржишту од издавача, као и да о томе рачуна води Министарство просвете, које на основу школских поруџбина одлучује ко ће продати највише уџбеника.

Контактирали смо надлежне и из Министарства просвете, који су нам крајње сажето потврдили да “Завод за уџбенике и наставна средства” не држи примат на овдашњем образовном тржишту додајући, међутим, да наводи како се уџбеници за српске школарце штампају у Хрватској нису тачни. На питање како Министарство утиче на то ко ће на тржишту држати примат међу издавачима, кратко су одговорили:

– Изменом и допуном закона о уџбеницима.

Ознаке: српски ђаци, тајкуни, Хрватска, школе