Прочитај ми чланакАстрономи извештавају о њиховим посматрањима најсјајнијег и најдаљег пулсара икада посматраног са Земље.
Пулсар је небески објекат, неутронска звезда, која емитује до хиљаду импулса радио и електромагнетних таласа у секунди.
Коришћењем мерења са xmm-Newton сателита, из Европске свемирске агенције, претпоставка да је то ротирајућа, намагнетисана и неутронска звезда представља велики изазов садашњим идејама о таквим теоретским објектима.
Идентификован као НГЦ 590 7×1, овај пулсар сија сјајем хиљаду пута већим од теоријског лимита једног објекта.
Како би се стекао утисак колико је чудесно пулсар сјајан, phys.оrg наводи:
„У једној секунди, то емитује исту количину енергије као наше Сунце за три ипо године.“
Водећи аутор рада Gian Luca, из астрономске опсерваторије ИНАФ у Риму, о објекту пише:
„Овај објекат је заиста изазован за тренутна схватања процеса увећања звезди са великом сјајношћу. Он је хиљаду пута сјајнији од оног за шта се веровало да је максималан сјај звезде. Треба додати још нешто у моделе како би се објаснила велика количина енергије коју он емитује.“
Мистерија за истраживаче није само сјај објекта већ и брзина којом се повећава ротирање пулсара у периоду од 11 година. Сајт phys.org наводи:
„Исто релативно убрзање обртања Земље би скратило дан за пет сати у истом временском распону.“
Шта је такозвана неутронска звезда?
Научници нам кажу да се материјал, који је остао од супернове (прим. прев. Супернова је звездана експлозија током које се избацује огромна енергија за изузетно кратак временски период.) масивне звезде, гравитационо урушава формирајући невероватно малу али јако густу звезду, углавном састављену од уско пакованих неутрона. Ротирајућа неутронска звезда емитује регуларне радио импулсе, а и друге изворе радијације. Међутим, хипотеза о неутронским звездама није била предиктивна теорија, која је састављена, а затим потврђена преко посматрања.
Хипотеза је постављена шездесетих година, након потпуно неочекиваног открића радио таласа из сазвежђа Лисице. Године 1968. је светски познат астрофизичар Томас Голд предложио да су извори импулса звезде, које брзо ротирају и које се понашају као светионици, чији светлосни снопови постају видљиви на Земљи.
Неуобичајена брзина при којој такви објекти ротирају је понекад неколико пута бржа од зубарске бургије. Ипак, последњих година, са бољим техничким подацима, се дошло до бројних открића која су негирала хипотезу о неутронској звезди. Ово није први пример да сјајност пулсара експоненцијално превазилази своје теоријске лимите. Друга својства су се показала једнако збуњујућим, укључујући откриће из 2013. када је пулсар емитовао изненада и непредвидљиво наизменично радио и X-зраке.
Водећи аутор рада о том открићу Wim Hersmen, са холандског Института за истраживање свемира, рекао је тада:
„Људи који су направили моделе ће морати да још једном размисле о ономе што ми сада откривамо. Када погледамо шта је све до сада објављено у радовима, ништа у овом тренутку не може објаснити шта се дешава.“
Да ли је хипотеза механичког ротирања светионика заиста једино објашњење пулсара?
Ако постоји криза у космологији, да ли је случајност да институцијска наука наставља да покушава да објасни чудесан феномен електромагнетике преко чисто гравитацијских механизама?
У случају такозваних неутронских звезди и пулсара, физика плазме и електротехника пружају алтернативе. Предложено је да су кориснија аналогија бљескова пулсара комплексни радио сигнали индуковани у земаљској јоносфери помоћу јаких муња.
Овај траг може да објасни доказ, необјашњив у стандардном моделу пулсара, који наизменично емитује радио и X-зраке. Како муња може да произведе оба, научници који покушавају да објасне емитовање узимају у обзир промене у магнетосфери звезде, што их приближава електричној интерпретацији. Заправо, 1995. познати физичар плазме Anthony Peratt и коаутор Kevin Keeley објављују рад: „Радијацијске особине магнетосфере пулсара“.
Keeley је тестирао десетине импулса, који су аномалије и које тек треба модел светионика да објасни.
Они пишу: „…још увек не постоји самодовољна теорија која описује електродинамику пулсара.“ Користећи симулације електромагнетских честица и ћелија тим је истражио „…магнетосферски пренос струје у смеру поља је извор посматране радијације.“
Са још увек непознатим извором таласа, овај модел не захтева ротирајући објекат или ефекат светионика. Уместо тога тврди да долази до електричног пражњења близу звезде, које онда путује дуж магнетског поља ка спољашњости, где се сусреће са прстеном материје која окружује звезду. Тамо где се сусретне са гушћом материјом долази до кратког споја и сигнал се рефлектује, као и у далеководима, из теорије електротехнике.
У интервјуу за Вести из свемира, професор у пензији Доналд Скот је предложио да је идеална аналогија за пулсаре строб светло, а не светионик. Строб светло је мала лопта која садржи плазму. Њу покреће једноставно електрично коло. Као што се види на слици, састоји се од отпорника, кондензатора, напонског извора и стакла. Године 2015. професор Скот је објаснио аналогију на следећи начин:
„Ако имамо пар звезди, бинаран пар звезди у свемиру и ако су оне блиске може такође постојати и мост од плазме између њих. Отпорност тог моста од плазме је једнака отпорности релаксационог осцилатора. (Прим. прев. Релаксациони осцилатор може да генерише напон различитог облика (троугаони, четвртке)).Вредност капацитивности моста зависи од површине двеју звезда.
Ако једну звезду спољна струја доводи на све већи напон, онда је могућа таква врста осцилација и такође импулси напона могу да скакућу напред и назад дуж моста. Ако имамо плазмин мост између две звезде и ако импулси напона иду са једне на другу, постоји могућност рефлекције импулса дуж преносника високих напона.“
Али у институцијској науци данас постоји тежња да се боље разумеју неутронске звезде без специјалиста у електротехници и физици плазме. Препоставка је да су детектовани импулси светлости произведени од стране ротирајућих, намагнетисаних неутронских звезди. Упркос томе што поменути објекти остају хипотетички и предиктивност хипотезе је слаба.
Мантра скептика је да неуобичајене тврдње захтевају неуобичајене доказе. Астрофизичари сматрају да би неутронске звезде, уколико постоје, биле један од најегзотичнијих објеката у познатом универзуму али су недавна открића, која су уздрмала теорију, променила хипотезу о неутронским звездама. Ипак, као и у бројним други пољима космологије, праве алтернативе чекају своју шансу у електричном универзуму.
Превод за Србин.инфо: Етома
