Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Одлазак до продавнице у Пећи, тог 22. јуна 1999. године, за Предрага Драговића био је фаталан. Несрећни човек се кући није вратио, а од 2002. водио се као нестао, све до марта 2009, када је српско Тужилаштво за ратне злочине идентификовало Драговића као једну од жртава албанског терора.
Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић изјавио је тада да је осим Драговића идентификовано и десетак припадника некадашње Ослободилачке војске Косова (ОВК), за које се сумња да су починили злочине над отетим Србима на северу Албаније 1999. године. Зато је упућен нови захтев Тирани да покрене истрагу.
Прву идентификовану жртву, Предрага Драговића, препознао је његов син Раде, на основу фотографије „из које се може закључити да је жртва натерана да пред егзекуцију обуче униформу, да се не би видело да је убијен цивил“.
– Мој отац је био цивил. Никада није учествовао ни у једном рату. Он није имао оружје – рекао је Раде, син убијеног Предрага Драговића.
Слика је снимљена на северу Албаније, а на полеђини фотографије пише „Агим Рамадани, 138. бригада ОВК“.
Овај случај изнова је покренуо сумње у нелегално вађење органа киднапованим Србима на Космету. Осим „жуте куће“, Вукчевић је навео још три локације за које се основано сумња да су у њима вршене трансплантације органа, потврдивши, истовремено, раније налазе истраге да је кроз те објекте на северу Албаније прошло најмање 300 људи, већином Срба.
Вукчевић је потврдио да је Тужилаштво поново послало допис албанском тужилаштву, у коме позива на сарадњу на предмету трговине људским органима.
То није био први пут да је српско Тужилаштво за ратне злочине тражило сарадњу од албанске стране.
Албански министар правде Енкелејд Алибеај, у писму Вукчевићу од 13. октобра 2008, одбио је да пружи правну помоћ затражену од српских власти. У образложењу своје одлуке Алибеај каже да он „нема поузданих сазнања о начинима и видовима мучења“ и да „без уверљивијих доказа које нуди српска страна он сумња да је тај захтев политички обојен“, јер „српски тужилац означава припаднике Ослободилачке војске Косова као извршиоце наредби својих претпостављених који су данас водеће личности у политичком животу Косова“.
Цитат из књиге „Лов, ја и ратни злочинци“ о сусрету Карле дел Понте и команданта Кфора Фабија Минија у Приштини 22. октобра 2002: „Причамо о несталима, о индицијама да су постојале заједничке јаме у три области у северној Албанији и о могућој умешаности албанских тајних служби.
Мини својима даје упутства да организују ваздушну претрагу са инфрацрвеним зрацима, у потрази за могућим локацијама тих заједничких јама пре него што дођу зима и снег.
У Унмику смо сазнали да је један извор тражио 50.000 евра за сваку од тих заједничких јама појединачно да их идентификује на северу Албаније“!
И међународна организација за заштиту људских права „Хјуман рајтс воч“ затражила је од Албаније да покрене истрагу о наводима о трговини органима отетих Срба, али су тужиоци из Тиране, као и званичници власти у Приштини, одбацили те захтеве тврдећи да је „читава прича део прљаве кампање против косовских лидера“.
– Неки људи су отети, у највећем броју Срби, али је било и Албанаца и особа других националности – рекао је Фред Абрахамс из организације „Хјуман рајтс воч“.
– Одведени су са Косова у Албанију, у Кукеш. То је прва оптужба – транспорт људи са Косова. Друга оптужба се тиче трговине органима у Бурелу или у другим местима. Немамо комплетне доказе о транспорту органа, али се надам да ће се истина сазнати.
У Тужилаштво свакодневно стижу материјали о злочинима који су почињени на северу Албаније. Тужилаштво је дошло и до комплетног извештаја Унмика из 2004. године о медицинским стварима пронађеним у „жутој кући“.
– Упутили смо званичан захтев УН да се комплетан извештај достави Србији – рекао је тада, за „Новости“, Бруно Векарић и додао да истрага не сме да стане, а починиоци остану некажњени.
Портпарол Тужилаштва је такође рекао да постоје необориви докази да су постојали приватни затвори, одакле су људи одвођени на места где су рађене монструозне хируршке интервенције.
Ни Међународни кривични суд није давао нарочита охрабрења. У писму шефа Регионалне делегације за Србију, Црну Гору, Македонију и Албанију Пол-Анри Арнеа каже се да овај суд није нашао ниједну релевантну информацију у вези са логорима у Тропији и Кукешу и руднику Дева у Албанији, где су „евентуално пребацивани неалбанци које су, наводно, отели припадници ОВК“.
И Роберт Дин, в. д. директора Одељења правде Административне мисије на КиМ при УН, писмено је потврдио да „међународни тужилац није био умешан у истрагу у неком предмету који се тиче киднаповања неалбанаца и узимању виталних органа који су касније продавани.“
Бивша главна тужитељка Карла дел Понте оптужила је званичнике Унмика да нису ваљано истражили наводе о албанским злочинима на Косову 1999. године.
Наводи Дел Понтеове о узимању органа од отетих Срба изазвали су извесну дозу узнемирења у Швајцарској, одакле је она отишла за амбасадора у Аргентину. Некадашњој главној тужитељки сугерисано је да више не рекламира своју књигу „Лов, ја и ратни злочинци“.
Без обзира на ова упозорења, њен близак сарадник, новинар „Њујорк тајмса“ Чак Судетић, наставио је у САД да промовише књигу бивше главне тужитељке Хашког трибунала.
– Све је истина – тврди он. – Случај узимања органа заснован је на чврстим, уверљивим доказима, јер су истражитељи пронашли трагове крви и медикамената на месту које су им претходно открили извори. Биће ту још нових фрапантних доказа.
