Прочитај ми чланак
Марта Дрпа, српска одбојкашица која је у време Олује са породицом бежала из Книна, присетила се на Фејсбуку у подужем статусу како је она доживела рат. Написала је, такође, како „Олују“ не треба заборавити, јер ако се заборави, „догодиће се опет“.
„Био је топли август, готово као овај. Рано јутро, око пет или шест сати пробудиле су ме гранате. На све стране се чула бука и ломљава. Отворила су се врата дечје собе, мама је усплахирена улетела у собу у којој су с регала падали картони вискија. Наравно да је и ову страшну ситуацију боцнула њеним чаробним штапићем, хумором, изговоривши једно плачно: ‘Мој вииискииии…'“, пише Дрпа у свом статусу и наставља:
„Имала сам шест година и била сам свесна да рат траје, бомбардовања нису била ништа ново за мене. Мама ме је одвела у купатило (јер је тамо најсигурније), обукла ми фармерке, љубичасту мајицу и омиљене патике због којих сам тих дана била сва битна јер нису имале пертле, већ чичак, а принт Микија Мауса на њима остао ми је заувек урезан у памћење.
Звук граната није се смиривао, стајала сам у том купатилу ког не могу
више да се сетим, одузета од страха, али са осећајем да ће сигурно све бити у реду.
„Идемо у склониште“
Бомбе ће престати да падају за који сат и ми ћемо се вратити у наш стан у центру Книна, изнад апотеке.
– Хајде, обучена си, идемо у склониште.
Одговорила сам једним уплашеним: „Ја хоћу, али ноге неће.“
Данас ту моју реченицу у кући често спомињемо као анегдоту, али тада, верујте, није било ни мало смешно.
Након неколико сати у склоништу стигла је вест да је Книн пао, да морамо да бежимо из града, где ко може… Мој отац вечити патриота, који је био рањен, на штакама, у том моменту упорно је одбијао да идемо било где јер ко сме њега да истера из његове куће и слично…
Срећом, мама је била паметнија. Сели смо у аутомобил и кренули према Србији. Не сећам се колико је трајао пут, знам да му нигде није било краја, сећам се колоне, врућине, жеђи, стараца на тракторима, деце која плачу. Сећам се да ми је константно било мука, да сам целим путем повраћала, а највећи проблем ми је био што сам повратила у бакину кухињску крпу, јер бака је увијек била педантна жена.
Мислила сам како ће ме сигурно казнити због тог мог недела, несвесна чињенице да ми заправо идемо из својих домова у непознато, да се никад нећемо тамо вратити, да смо преко ноћи све изгубили.
Мењали градове, кућили се испочетка
Сећам се да смо кад смо стигли у Србију били у неколико градова, по неколико дана. На крају смо добра два месеца живели у једном хотелу у Београду у ком сада често боравим због припрема с репрезентацијом.
И тако, сељакали смо се, кућили се испочетка, од нуле. У школи, у парку, на свим местима с осталом децом изгледало ми је као да треба да се осећам лоше јер сам избеглица. Јер сам ту где сам. И јесам, понекад, признајем. Али данас, 20 година након тог страшног догађаја у мени живи само понос што сам одакле јесам, што сам била део те колоне 1995. године, део историје једног народа који је делом уништен, делом прогнан, делом разбацан широм планете.
Упркос том првом рату који сам преживела са шест година (јер био је и онај други 1999. у Србији) сматрам да сам имала срећно детињство, највише захваљујући чаробном штапићу моје мајке – хумору.
Криво ми је народа, уништених домова, генерација…
Имам пријатеље са свих страна бивше Југославије, никога не мрзим, никога конкретно не кривим, мени је само жао народа. И нашег и вашег и њиховог.
Народа. Бесповратно уништених домова, уништених генерација, оних преживелих који никад више после рата нису заправо живели… Читав један народ или три народа, бројите како год желите, али за мене је то један народ који је страшно пропатио и ја зато не желим да се овај злочин заборави.
Јер бојим се, ако се заборави – десиће се опет.“
(Фејсбук)
