Порекло Срба је и даље мистерија и наука није поуздано одговорила одакле долазе Срби

Теорије о пореклу Срба

Срби су јужнословенски народ који претежно живи у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Према тврдњама генетике и антропологије, Срби су потомци словенских племена и балканских староседелаца (Влаха, Илира, Трачана и других). Међутим, постоје теорије које тврде да име „Срби“, можда, има друкчије корене. Постоји неколико теорија о пореклу српског имена, али треба имати у виду да ове теорије нису шире прихваћене у званичној историјској науци јер не постоји довољно доказа који би их подржали.

Према овој теорији, име Србин је старије од имена Словен, односно да су Прото Словени себе звали Србима, а да су данашњи Срби и Лужички Срби сачували то старо име као некадашњу ознаку свих Словена. Ову теорију заступали су историчари, лингвисти и слависти: Константин Јиречек, Јозеф Домашевски и Павел Јозеф Шафарик.

Друга теорија претпоставља да су народ Сербои били сарматско (иранско) племе које је живело у источној Европи (Сарматиа Асиатица), северно од Кавказа. Први писани помени „сарматских Срба“ се могу наћи у 1. веку (69. године), у делу Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“, и то у латинизованом облику – Серби. Ови „Серби“ су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тог може претпоставити да су били сарматско (иранско) племе. После Плинија, народ „Серби“ помињу и Тацит, Птоломеј, Прокопије, Јорданес, Вибијус, Ајнхард.

Веза између ових „Старих Срба“ (како некад називају народ Серби) и данашњих Срба није научно доказана већ представља претпоставку. Претпоставља се да су се Серби из Азијске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у 4. веку, заједно с Аланима. Сматра се да су Серби и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу.

Постоји претпоставка да су се Серби на подручју Полабља мешали са Словенима и оставили им своје име. Из тог произлази, а на основу реконструкције вероватне Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у 7. веку, где се измешао с раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, како се тврди, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци би били данашњи Лужички Срби.

Још једна теорија се бави пореклом Срба у антрополошком и генетском смислу. Основу ове теорије чини идеја да су Срби староседеоци на Балкану, односно да су они директни наследници културе Лепенског Вира, па потом Винчанске културе и тако даље, све до данашњих дана. Тврди се да су Срби у једном тренутку напустили Балкан и кренули у сеобу, да би се на крају поново вратили на Балканске просторе. По најновијим истраживањима, ова теорија је вероватно и најтачнија. Ако узмемо у обзир да Срби имају само 15 % хаплогрупа Р1, халпогрупа који води порекло из Азије и који генетски одређује словенске народе, а, чак, 48 % хаплогрупа И2 која је најстарија халпогрупа у Европи и, вероватно, једина који води порекло директно из Европе.

У књизи др Олге Луковић-Пјановић „Срби, народ најстарији“, постављена је занимљива теорија о пореклу Срба. Олга Луковић-Пјановић сматра да су историчари германске Берлинско-Бечке школе, намерно искривили нашу историју, чим нам је учињен фалсификат по ком Срби нису аутохтон народ у Подунављу и на Балкану од свога најранијег почетка. Пјановић сматра да су нам одузели прошлост и бројне генерације завели, а све у намери потпуног искорењивања Срба. За њу је меродавна Аутохтонистичка школа према којој у новије време постоје два правца, први „Индијски“, по ком се порекло Срба изводи из Индије, а други „Подунавски“, по ком су Срби настањивали Подунавље „од почетка“, одакле су се расељавали по Европи, Малој Азији па, чак, стигли и до Индије.

Зачетник подунавског правца је хроничар XИИ века Нестор Часни Кијевски, а његови велики поборници су Олга Луковић-Пјановић, Јован Деретић, Ранка Куић, Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Лаза Костић, Павел Шафарик, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Милан Будимир, Драгослав Срејовић и многи други, с непобитним доказима нађеним у Лепенском Виру.

Ту су и многи страни аутори: Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Мариа Апендини и бројни други.

Најзад, после свих ових теорија, треба обратити пажњу на још неке. Било би занимљиво упоредити историју несталог народа Хазара који је, такође, постојао на просторима Украјине око планине Кавказ. Чувена књига Артура Кестлера “Тринаесто племе” објашњава како је већина хазарских племена преузела јудаистичку религију, па да се највећи део овог народа касније иселио у Израел. Да ли су стари Срби и стари Хазари били. можда. суседи или припадници истог племена, будући да су живели на истој територији? У Украјини и дан-данас постоје градови Нова Сербиа, Славо-Сербиа , Словианосербск.

У хрестоматији Растка Костића “Пад Арконе или сумрак ловенског паганизма” аутор открива да су Лужички Срби који живе у Данској, Пољској и Немачкој, пагански потомци старих Словена. Називани су Венди или Венети. На балтичком острву Рујан, у градићу Аркона, налазили су се њихови пагански храмови посвећени богу Сунца. Аркону су уништили темпларски витезови на Видовдан 15 јуна 1168. Костић пише и о делу арапског географа и историчара, под пуним именом – Абу ал-Хасана Али ибн ал-Хусаина ибн Али ал-Мас’удија (око 896, Багдад, умро у септембру 956, у Каиру, Египат), које представља један од значајних извора за историју многих народа. Нас посебно занима оно шта је Ал-Масуди писао о Словенима и Русима, будући да је његово сведочанство једно од најранијих. Његов први исказ, занимљив је за нас због тог што писац доводи у везу Словене с њиховом прапостојбином Индијом и говори о сличности њихових обичаја, што сугерише могуће заједничко порекло. Цитат је из првог тома животног дела арапског путописца:

Цитат: „Једна од многих паганских нација које живе у хазарској земљи јесу Секилибах (Словени), а други су – Рус (Руси). Они живе на једној од двеју страна града (Итила*, престонице Хазара, прим. прев.); они своје мртве спаљују заједно са стоком, оруђем, оружјем и накитом. Кад мушкарац умре, његова жена се спаљује жива заједно с њим; кад жена умре, њен муж се не спаљује. Ако неожењен момак умре, он се венчава после своје смрти. Жене су срећне да буду спаљене јер оне саме, по себи, не могу да уђу у рај. Овај поступак је доминантан, такође, међу Индусима, као што смо рекли. С тим што Хиндуси не спаљујују жену заједно с мужем уколико то није њена сопствена жеља.“ (Ал-Масуди, Ливаде злата, стр. 408, И том)

Мало даље, Ал Масуди каже и ово, у вези за Србима:

„Племе које споменусмо под именом Сарби, спаљује се на огњу; кад им умре владар (кнез) или старешиа (жупан), они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говориии да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама.“

Масудијева сведочења свакако ће, тек, бити предмет изучавања.

Тајна порекла Срба је права мистерија слагалица за будуће научнике и истраживаче. Надам се да ће заинтересовати многе да се позабаве њеним дешифровањем.

(Башта Балкана)

Ознаке: Srbi, порекло, теорија