Фантомска опасност од национализма

Филип Родић

07:00 25.07.2023.

Дубравка Стојановић у интервјуу за НИН од 13. јула наводи да је српско друштво „дубоко болесно” и да је главни узрок те болести – национализам. Ова теза је вишеструко спорна

Српски аутошовинисти имају склоност ка размишљању у апсолутним категоријама (што је особина која се у серијалу „Ратови звезда“ приписује припадницима мистично-војног реда „сита“, главним непријатељима слободе). Тако је Александар Вучић приказан као апсолутно свемоћан и онтолошки зао, а (српски) национализам као извор свег зла које је задесило не само Балкан него и читав свет.

Шеф Одељења за историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду Дубравка Стојановић у интервјуу за НИН од 13. јула наводи да је српско друштво „дубоко болесно” и да је главни узрок те болести – национализам:

– То овде траје више од четрдесет година, од првих конфликата на Косову 1981. године. Генерације су на томе одрасле. Тешко је изаћи из те матрице мишљења, јер је толико доминантна. Свуда је национализам, од школе до јавности, стадиона, графита, медија – цео јавни говор је националистички. А на то долазе власти које то намерно распаљују да би њихова епохална пљачка била мање видљива. Али ако се у друштву постављају права питања, као што је случај са протестима „Србија против насиља”, онда се ипак, бар се надам, мора стићи и до корена проблема. А то јесте национализам. Он значи мржњу, мржња значи насиље. Национализам је ауторитаран, он сасвим природно полази од тога да мислити другачије нарушава монолитност нације, да је то, самим тим – издаја. То није само увреда политичких противника, то логично произлази из тог начина мишљења. Зато борба за демократију захтева и борбу против национализма. Другим речима, док не уперимо прст у национализам као корен свих проблема, нема правог искорака.”

Ексклузивност кривице

На страну то што је за професорку историје у најмању руку неозбиљно рећи да је до „првих конфликата на Косову” дошло 1981. године. Зашто се заборавља да је Други светски рат на простору Косова и Метохије трајао најдуже у Европи (до 1952. године, када је УДБА разбила последње јединице балиста)? Упорнији од њих био је само јапански војник Хиро Онода, који се предао на Филипинима 1974, па не можемо рећи да су се косовски Албанци најдуже на свету борили на страни Осовине.

Зашто се заборавља деловање Адема Демаћија, који је због свог великоалбанског национализма први пут осуђен на робију још 1958. године, а 1963. основао подземни Револуционарни покрет за заједницу Албанаца? Нису „проблеми” с Албанцима на Косову и Метохији почели 1981. године, па ни 1989, ни 1996, или 1998, него много раније. Али признавање тога скинуло би ексклузивност кривице са српског национализма и отворило дискусију о правом корену проблема с којим се суочавамо. Мада, о каквом се српском национализму као доминантном фактору може говорити у СФРЈ из 1981?

У овом случају више ме занима склоност ка представљању национализма као врхунског и апсолутног зла кривог за све несреће нашег друштва, а претпостављамо да ако је тако међу Србима, онда мора бити и у остатку света. Није канцер у једном организму лош, а у другом добар, па то не може бити случај ни с национализмом, који данашњи либерали, глобалисти, људскоправаши и остали управо тако перципирају – као канцер што разједа друштво.

Настанак национализма

Први проблем с национализмом је тај што је у данашњем облику настао баш у једном од најсветлијих историјских тренутака из перспективе ових школа мишљења – у Француској револуцији на крају 18. века. Један од примера је дебата вођена током лета 1789. године о томе како назвати нову скупштину насталу на рушевинама Опште скупштине сталежа, парламента „старог режима” (монархије). Гроф Мирабо (револуционар упркос титули) залагао се за „Народну скупштину” (уједно и назив парламента Србије), али је усвојен предлог Жозефа Сијеса (такође бивши аристократа) – „Национална скупштина”, како се ово тело и данас зове. Француски академик Пјер Нора истиче да је „тада рођена нација” (Критички речник Француске револуције), па самим тим и национализам. Један од теоријских очева просветитељства Жан-Жак Русо сматра се, због свог концепта „опште воље”, оцем национализма.

Дакле, национализам је рођен у исто време и на истом месту, да не кажемо у истом „котлу за претапање”, као и идеја о „слободи, братству и једнакости” и остале вредности просветитељства које наводно баштине и данашњи људскоправаши и либерали. Али, важније питање од тога можемо ли одвојити те сијамске близанце а да преживе јесте да ли је пре појаве национализма, односно пре Француске револуције, све било цакум-пакум? Јер ако је национализам узрок, „корен свих наших проблема”, онда пре њега ти проблеми нису постојали. Ако је српски национализам настао почетком 19. века на крилима Француске револуције, онда је у претходном периоду све било потаман. И нама, и нашим суседима.

А „претходни период” је био османска окупација. Набијање на колац, данак у крви и све остало што иде уз вишевековни боравак Турака на нашој земљи. И ту долазимо до кључне ствари због које национализам смета нашим аутошовинистима. Да бисмо ово објаснили, вратимо се на колевку људских права – Француску. Поред тога што имају „Националну скупштину” и што им је химна „Марсељеза” (такође настала у Француској револуцији), једна од најнационалистичкијих химни, несумњиво највећи француски државник 20. века Шарл де Гол био је – националиста.

Његови говори, почев од Позива 18. јуна 1940. на отпор нацистичким окупаторима, били су националистички. Његова политика, укључујући отпор и нацистима и НАТО-у, била је националистичка. Па чак и повлачење из Алжира. Његов симбол, „лоренски крст” (крст с две хоризонталне линије различите дужине) под којим су се борци Слободних француских снага борили против нациста је националистички, чврсто везан за средњовековну хероину Јованку Орлеанку. Да није било националисте Де Гола, да ли би се Француска, и како, прво ослободила од нациста, а онда одупрла новој, америчкој окупацији?

Суштину су у књизи Етницитет изнели професор социологије с престижне Лондонске школе економије Ентони Смит и професор на Факултету друштвених наука Универзитета у Бризбејну Џон Хачинсон: „Сувереност нације почива на противљењу ономе што се перципира као страна владавина, владавина онога ко је стран заједници. Кључно је истаћи да се сувереност нације супротставља страном идентитету или сили. Народ мора бити ослобођен, слободан од сваке спољне стеге. Он мора сам одређивати своју судбину и бити господар у свом дому.” То је, и ништа друго, разлог због којег се аутошовинисти тако грчевито боре против национализма. Ратове воде и либералне демократе. Или је и Обама националиста.