Терористички напад на полицијску станицу у Зворнику, у ком је страдао један, а повређена су два полицајца, вратио је на дневни ред проблем вехабија у Србији, утолико пре што се њихов број у нашој земљи процењује на неколико стотина, од чега само 200 живи у Београду.

Чињеница да таква трагедија може да се догоди и у нашој земљи, иако српске безбедносне снаге тврде да све држе под контролом, натерала је све нас да поново узмемо у разматрање опасност која нам прети од повратника с Блиског истока.

Према речима професора Факултета политичких наука, Драгана Симеуновића, ту опасност треба шире сагледавати.

– Екстремиста има и у другим опцијама ислама. Ово што се десило у Зворнику није изненађење, јер чим дозволите повратницима са Блиског истока да се шире, до неке невоље мора да дође – објашњава професор Симеуновић.

У прилог овој тези иде и податак наших државних органа, према чијој процени у Србији има око 500 поборника вехабизма, од којих је најмање оних искрених посвећеника. Велики број њих се само карактеристично облачи (краће панталоне, дуга брада), али нису озбиљни у вери.

Један део њих бави се криминалом: илегалним пребацивањем миграната преко Србије, трговином дрогом и регрутовањем бораца за Сирију уз позамашне новчане надокнаде.

У престоници њихов број досеже 200. Стационирани су првенствено на Лединама и у Земуну, где на Војном путу имају и свој месџид (џамија без минарета), али их има и на Палилули, насељу Медаковић и у центру града.

Углавном се ради о избеглицама са КиМ, које се окупљају најчешће у Бајракли џамији и финансирају из Беча.

Повезани су са месџидима у Призрену, Бујановцу и Грачаници, а њихов заједнички циљ је да регрутују нове припаднике и пружају логистичку помоћ центрима на Косову и у БиХ.

Београдски месџид подређен је новопазарском “Фуркану“ који, према једној верзији, важи за испоставу вехабијске колоније из Горње Маоче, а према другој – подређен је двојици Албанаца са КиМ.

Најпознатији вехабија је Горан Павловић, звани Абдулах, који се налази на челу београдских вехабија.

Павловић је пре него што се преселио у Сирију, у којој дуже време борави, живео и у Горњој Маочи, крај Брчког, где је био и у време велике акције на вехабије, 2010. године, али тада није ухапшен.

Име му се у медијима поново појавило прошлог лета када је у кући његовог оца Томислава, у Босути код Аранђеловца, нађено илегално оружје, а мештани су пријавили и да се ту окупљају вехабије.

Овај Земунац прешао је у ислам 2002. под утицајем пријатеља. Представљао се као бивши монах, изучавао је Куран и ишао на хаџилук у Меку.

У Маочи му је комшија био Мевлид Јашаревић, такође држављанин Србије, који је 2011. пуцао на америчку амбасаду у Сарајеву, за шта је осуђен на 15 година затвора.

Мевлид Јашаревић се 28. октобра 2011. године наоружао аутоматском пушком, муницијом и са две ручне бомбе и око 50 минута је пуцао на зграду америчке амбасаде у Сарајеву. Он је том приликом ранио једног полицајца, након чега је ухапшен.

Његова тетка тада је рекла за медије да је Мевлид био мирно дете, али да је патио због развода родитеља, који живе у Чешкој и Аустрији. Како је тада навела, Мевлид се у Аустрији и повезао са вехабијама.

Он се 2009. године из Новог Пазара преселио у БИХ, где је засновао породицу. Они који су га знали, причали су да је често имао чудне изјаве у вези вере, иако никада није помињао било какав напад.

вехабије- босна- ратници- фанатици 1

Током саслушања у Тужилаштву БиХ, Јашаревић је поменуо и Максима Божића (25) с којим је у Бечу слушао предавања, касете, ЦД-ове и говоре о вехабијском покрету.

Дружећи се са децом муслиманских емиграната у Бечу, Божић је такође примио ислам и постао вехабија са 20 година.

Божић је пореклом из Бијељине, а јавности је постао познат 2010. када је ухапшен у Тузли као члан екстремне исламске групезбог сумње да је припремао терористички напад.

Приликом хапшења полиција је код Максима пронашла и извесну количину наоружања и експлозива, за које се претпоставља да је било планирано да их, заједно са вехабијом Енесом Сејарнићем (28) 15. маја постави на Брчанској малти, на дан обележавања „ослобођења” Тузле од ЈНА.

Божић је под именом Мирза Градашчевић, које је после приступања вехабијама користио упоредо са Абу Мухамед, отворио профил на „Фејсбуку” преко кога је контактирао велики број верских истомишљеника.

По повратку из Беча, након што је протеран из Аустрије 2008. у Босну, Божић се упознао са Сејарнићем, али њих двојица нису били део неке организоване терористичке мреже, већ радикални исламисти који су деловали самостално.

Исте године ухапшени су још двојица држављана Србије блиски вехабијском покрету на подручју БиХ.

Реч је о Јасмину Кораћу и Милутину Сретеновићу, које је полиција привела након претреса објекта у ком су боравили у Тузли.

Кораћ и Сретеновић дружили су се са вехабијом Максимом Божићем, због сумње да су планирали да буду њихови саучесници у нападу на дан обележавања ослобођења Тузле.

Иако се у то време о оваквим случајевима читало у новинама у неверици да се тако нешто дешава у Србији или бар са њеним држављанима, за само неколико година дошли смо у ситуацију да нас овакви примери више не фрапирају, па чак и да констатујемо да терористички напади не треба да нас чуде!

Тако је, у августу прошле године, у селу Босута код Аранђеловца, БИА ухапсила четворицу вехабија и једног војног пензионера Томислава П. у чијој кући је нађена већа количина “шкорпиона”, бомби и муниције.

Према речима његових комшија, Томиславов син Горан оженио се муслиманком и прешао у ислам. Након тога у њиховој породичној кући почели су да се скупљају мушкарци налик на вехабије, ошишани до главе, са белим капама, брадама, који су ту очигледно скривали оружје.

Мештани овог села живели су у страху јер су редовно виђали “зелене мерцедесе” новопазарских таблица са необичним именима.

Последњи случај прелажења у ислам забележен код нас се догодио у августу прошле године, кад је Винко Стојановић (24) из Завидовића у Зеничко-добојском кантону променио веру и узео име Абдурахман.

Његово образложење овог поступка било је да је одлучио да прихвати ислам зато што му се “нису свиђале неке ствари у православној вери, а пре свега, коришћење алкохола“.

Једини вехабија – за сада – који се покајао због кретања есктремистичким путем у име вере је Мухедин Гегић (40), ког су 2006. врбовале вехабије из арапских земаља, због чега је напустио породицу и отишао у Јемен, где је засновао нову породицу.

Наиме, Гегић је у Тутину оставио жену и троје деце, а у Јемену се оженио с Јеменком, с којом је онда добио још четворо наследника.

Мухедин Гегић у октобру прошле године је први пут покушао да оде из Јемена, али због одређених компликација то није било могуће. Када је крајем марта у Јемену избио рат, Гегић је ступио у контакт са српском амбасадом у Адис Абеби, која је на све начине покушавала да организује евакуацију уз сарадњу са амбасадама на Блиском Истоку.

Прошле недеље, напори наше амбасаде су успели и Гегић је са децом допутовао у Београд, одакле је отишао у Тутин, како би посетио своје сестре, надајући се да ће за месец или два, поново бити са својом женом из Јемена, која је у тој земљи остала како би бринула о својој болесној мајци.

(Ј.Б., Телеграф)

Ознаке: вехабије, насеља, Србија