Прочитај ми чланак
За дијаспору нема изненађења када је реч о потезима власти у матици. Гашење Канцеларије и успостављање Управе за сарадњу са дијаспором у оквиру Министарства спољних послова суштински неће утицати на однос државе према трећини српске популације, сматрају наши људи у расејању, већ навикнути на чињеницу да су неправедно запостављени.
За Мирослава Кнежевића из Минхена смањење броја министарстава, па и укидање Канцеларије за дијаспору, указује на озбиљан однос државе према рационализацији на свим нивоима власти.
– Сматрам да се за српску дијаспору ништа битно неће променити укидањем Канцеларије и оснивањем Управе. Питања од интереса за српску дијаспору треба системски решавати у држави, а то подразумева државну бригу за расељене Србе. О специфичним питањима расејања требало би да брину разна министарства у Влади, почев од привреде, образовања, културе па до спорта – сматра Мирослав Кнежевић.
Мирослав Крстић из Аугзбурга мисли да би у новој Влади требало да постоји Министарство за дијаспору.
Шаљите паре и ћутите!
Вера Греговић из Штутгарта истиче да је нова Влада јасно показала где је дијаспори место – негде у запећку.
– Све се своди на оно што се често у дијаспори чује: „Драги земљаци, шаљите евре и ћутите“.
Нова влада је могла можда да смањи број запослених, али да нам остави Канцеларију за дијаспору јер преко ње су се између матице и дијаспоре одвијали значајни пројекти.
Колико је било у њиховој могућности свестрано су нам помагали како да очувамо нашу богату културну традицију у земљама у којима живимо а то је посебно важно за младе генерације.
Овим је власт направила велики корак уназад.
– Чини ми се да смо ми у дијаспори за државу помало заборављени и гурнути у други план, јер о нама се нико озбиљније не брине, а поготово не покушава да нам помогне да решимо неке своје проблеме у Србији.
Верујем да ће ситуација бити лошија него до сада. Када дијаспора масовно долази у отаџбину тада се мења курс динара у односу на евро, како бисмо ми прошли што горе. Порези и остале обавезе се стално повећавају, тако да сваки пут када одем у завичај затичем нове, више рачуне. Без обзира на све то, ја имам поверења у нову Владу и надам се да ће и дијаспори бити боље – каже Крстић.
Саво Пејовић, председник клуба Слободан из Брауншвајга, са носталгијом се сећа прошлих времена.
– Веза између дијаспоре и отаџбине за време СФРЈ много је боље функционисала него сада. У Штутгарту смо имали Културни центар који нам је увек пружао помоћ, а добро су радила и саветовалишта.
Србија је оформила Министарство за дијаспору, али уместо очекиваног вишег нивоа сарадње, на виши ниво подигнути су само трошкови. Канцеларија је смањила број запослених, али у свом пословању и она је била безлична као и Министарство. Допустили су да се укину допунске школе.
Мислим да је оснивање Управе право решење. У проблематику дијаспоре нико није упућенији од конзулата који су увек уз народ и са народом – истиче Пејовић.
Милорад Ковачевић из Бад Миндера напомиње да није осетио никакве промене ни после укидања Министарства и успостављања Канцеларије:
– Квалитет рада не зависи од броја запослених, већ више о тога колико се залажу, а ако их је мање бар ће мање да коштају. Није ту у питању само плата запослених, већ је реч и о скупим аутомобилима и авионским картама. За те послове довољно је пет-шест људи у Министарству који би координирали рад са конзулатима. Ми захтевамо нешто од отаџбине, а ни сами нисмо добро организовани.
Јелена Бошковић-Шмит из Берлина на успостављање Министарства за дијаспору гледала је као на плод жеље да једно функционално политичко тело буде посредник између дијаспоре и матице:
– Чињеницом да је сарадња са расејањем спала на Управу, практично се укида или знатно умањује посредовање и могућност политичког утицаја дијаспоре на матицу. На тај начин матица показује да не жели политички утицај дијаспоре, али зато је њена економска помоћ добродошла.
То што није функционисало Министарство како треба, говори у прилог чињеници да није имало улогу коју треба да има – да истински повеже дијаспору са матицом.
Слабе везе
Јелена Митровић из Берна пита се ко је донео такву одлуку.
– Ми имамо паралелну државу, мислим на број Срба у иностранству, а немамо Министарство?
Канцеларија је била гломазна и неефикасна, коштала, а није доприносила много.
Слаба је била координација са дијаспором, као да су били свет за себе и основани због себе.
Не знам, додуше, које су успехе постигли, није ми то познато.
Можда ће сада Министраство иностраних послова с том новом Управом контролисати рад и средства, али, опет, без нас нема смисла, јер само ми знамо које проблеме имамо и шта тражимо од матице, односно шта можемо да јој понудимо.
Њена суграђанка Александра Колувија је трећа генерација рођена у Немачкој.
Сматра да ће одустајање од Министарства довести до још веће одвојености и још слабије комуникације са домовином.
– Нас нема само у Европи, него и свуда у свету, и то приближно исто колико живи и у матици, па је зато и дијаспора за Србију веома важна.
До сада је та комуникација са њом ишла највише преко цркве, али она мора да потекне и од владе и државне политике.
За нас младе генерације веома је важно да имамо социјалне и културне везе са домовином, не треба да будемо одвојени од ње само зато што живимо у Немачкој, Америци, Канади, Аустралији, већ треба да смо доживотно везани – наглашава Александра Колувија.
Наташа Крстић из Фрајбурга није нимало изненађена.
– И овога пута је дијаспори јасно стављено до знања да Србији није потребна, али то ништа не чуди јер власти у нашој земљи деценијама нису у стању да помогну свом народу прво у матици, укључујући Србију са Косовом, па потом у Републици Српској и у Крајини …
Уместо да се у економски опоравак Србије активно укључи дијаспора, која јој овом тренутку једино може да помогне, и да се Министарство управо усмери ка том циљу, оно је сведено на Канцеларију, која је такође укинута.
Све док Србија не дефинишу националне циљеве и док народ не почне да се усмерава ка њима, дотле ћемо ценити туђе а своје заборављати.
Надам се да ће дијаспора кренути сама да се организује и помогне свом народу у Србији и свим српским земљама.
Влада може да се искупи према нама тако што ће оформити канцеларије у свим градовима које ће се бавити решавањем свих наших административних и осталих проблема – закључује Наташа Крстић.
Председник Савеза Срба у Аустрији Зоран Алексић сматра да је очекивана рационализација државног апарата:
Бобан Ђурић, житељ Фелдкирха, иначе председник Заједница српских клубова у Форарлбергу, сматра да је Канцеларија више допринела дијаспори него Министарство на челу са Срђаном Срећковићем.
– Мислим да неће бити горе него пре.
Жао ми је само Славке Драшковић, пошто је она била жена на правом месту и у право време.
Доста састанака смо имали, сарадње и манифестација, бар што се тиче покрајине Форарлберг.
Кад смо имали спортске сусрете, Канцеларија нам је изашла у сусрет. Не разумем зашто је укинута. Упркос свему, надам се да ће нам бити боље – верује Ђурић.
– У случају да Управа не буде у запећку самог Министарства, мислим да јој треба дати времена. Савез Срба у Аустрији је након конституисања Министарства дијаспоре и вера осетио делимичан, а значајан напредак у раду и комуникацији тек након конституисања Канцеларије.
Да ли је за тај учинак било потребно пет, 25 или више људи, није моје да коментаришем.
Чињеница јесте да смо са већином остварили добар контакт, имали квалитетну коресподенцију и релативно брзо решавали предвиђене циљеве у оквиру заједничких пројеката.
Борислав Капетановић, председник Заједнице српских клубова у Бечу, сматра да је на блажи начин направљен корак уназад када је реч о поверењу дијаспоре према властима у Србији.
– Нова Управа мора не само да води бригу о томе како ће дијаспора инвестирати и помоћи матичној држави, што људи из расејања и чине, него и и томе како ће држава помоћи дијаспори у решавању многих проблема а пре свега у очувању нашег националног идентитета, језика и културе.
Срби у Аустрији та питања могу решити у разговорима са аустријским институцијама, али у исто време мора да постоји и подршка матичне државе на највишем нивоу. У противном, остаћемо на истом нивоу као и пре десет година.
Последња посета председника Томислава Николића је у том смислу за српску дијаспору била је охрабрујућа, с обзиром на то да је први пут на нивоу председника више пажње посвећено Србима у Аустрији.
И сам аустријски председник Хајнц Фишер нагласио је колико је српска дијаспора битна у повезивању две државе – каже Капетановић.
Земљаци у Швајцарској не крију разочарање. Зоран Јовановић из Солотурна констатује да се дијаспора опет гура на маргину и препушта сама себи.
– Што се пет милијарди евра које дијаспора шаље у отаџбину годишње тиче, то за њих није битно без обзира на чињеницу да држава не може да обезбеди егзистенцију свом становништву на шта је обавезна.
Обогатити програм РТС
Пуно разумевање за успостављање Управе и рационализацију има Ђуро Прерадовић, дугогодишњи члан управног одбора клуба Шумадија, грађанског удружења Српске општине Хановер и познати хуманитарац.
– Група људи из Министарства за спољне послове, ако добро сарађује са конзулатима, може доста успешно да остварује везу дијаспоре и отаџбине.
Требало би информативно да обогате програм РТС, па би и то могло да допринесе обавештености наших људи.
При доброј подели рада, уз коришћење модерне комуникацијске технике, веза између отаџбине и дијаспоре могла би да се успостави много јефтиније и квалитетније – мишљења је Прерадовић.
Изјаве да они који не живе у Србији немају право да износе политичке ставове, упућује на то да неће бити чудо да неко затражи да се одузме и право гласа дијаспори, које је и овако, због компликованости гласања у иностранству, веома тешко остварити.
Искрено речено, до сада нисам видео користи ни од Министарства, ни од Канцеларије, а верујем да ће тако бити и кад је реч о Управи.
Треба да захвалимо нашој цркви и људима из дипломатских представништава који, колико-толико, улажу напоре да се сарадња са дијаспором одржи на нивоу.
Сматрам да дијаспора треба да има представнике у парламенту своје земље, али бојим се да је то само утопија.
Парижанин Александар Марковић ветеран је дијаспорских активности: Откако је из Београда као електричар дошао у француску престоницу 1966, овај 82-годишњак прошао је многе лидерске позиције, све у служби расејања, а окренут матици.
Почасни је доживотни председник Заједнице српских удружења у Француској.
– Ми у расејању никад нисмо имали користи од Министарства и Канцеларије. Дијаспора се бунила против постављања Славке Драшковић, нико нас није слушао.
Жао ми је ако садашњи службеници Канцеларије остану без посла, али су морали друкчије да се понашају.
На пример, кад су долазили у дијаспору причали су о нама лепо, а кад се врате с пута, као Александар Чотрић, говорили су да су у Немачкој наши клубови кафане и коцкарнице.
Добро би било кад би се у амбасадама одредио човек који би бринуо о нама, с којим бисмо могли свакодневно да контактирамо.
Чему Министарство или Канцеларија кад су далеко, недокучиви и не разумеју нас? Стално су тражили паре, трошили их, а не зна се на шта су те паре отишле…
Потребна нам је репрезентација
Ромео Милошевић од пре неколико месеци челник је Савеза Срба у Француској. Рођен у Монбелијару, оснивач је и председник Удружења Срба из Епона, изабран за градоначелника села Верту (регија Ивлин) у којем живи, менаџер је за продају аутомобила у Реноу.
– Канцеларија нам је била веза са матицом, помогла нам је у неколико пројеката. Не знам шта се сада смера, шта су намере државе, хоће ли нас гурнути у страну, што би био обострани губитак? Како год окренем, увиђам да је Министарство дијаспоре потребно, мада му замерам што није успело да нам избори место у Народној скупштини, није мала ствар представљати четири милиона Срба у расејању.
Недопустиво је да ми немамо своју репрезентацију. Проблем је и у дијаспори која није показала спремност да учествује у политичком животу у Србији, што је довело до тога да нас влада не види, неће, а и не зна да искористи наше везе. Прихватају они наш финансијски потенцијал, али не и чињеницу да можемо да будемо од помоћи на плану привреде, културе, спорта, па и политике…
