Прочитај ми чланакИ Европска унија, као некадашња Османска империја, фаворизује оне Србе који се одричу крста и српског имена, који из све снаге хуле на једно и друго, који су српске вредности трампили за „западне“
Невероватно је колико окупаторски механизми Европске уније (Запада) подсећају на вишевековну турску окупацију. Иако су ови први далеко софистициранији (и утолико подмуклији), иако су умотани у меке грађанске форме, свака историјска окупација у бити је један те исти механизам са једним те истим методама подјармљивања поробљеног народа.
Подсетимо се како су то радиле Османлије:
На целом простору окупираних српских земаља они су и Србима и другим православним народима „великодушно“ нудили могућност преласка у ислам, што је осим поштеде од репресивних мера (харачи, данак у крви и друго), значило и многе привилегије у новоуспостављеном друштвеном поретку. И тада је међу Србима било доста „прогресивних“ који се нису „залуђивали прошлошћу“ већ „гледали у будућност“, којима је „бољи живот“ био важнији од било које националне светиње, па су пристајали да на главу ставе турбан, крст замене полумесецом, цркву џамијом, од Милоша и Илије постану Мехмед и Алија да би били награђени статусом пуноправних грађана Османског царства, бољом и плоднијом земљом, као и могућношћу напредовања на друштвеној лествици. Обласне управљачке структуре биране су управо из редова потурчених Срба, од којих су многи постајали аге, бегови, паше, везири.
Насупрот томе, „назадни и примитивни“ Срби, који су по сваку цену остајали верни крсту и српском имену, имали су статус „раје“, то јест грађана другог реда, који су живели у сиромаштву, плаћали големе хараче (трећину од свих производа обласном аги, а десетину султану), којима су деца отимана и одвођена у јањичаре или им је одузимана имовина (уколико се замере било ком Турчину или потурици), који су злостављани и понижавани на мноштво начина, због чега су се повлачили у најзабитије врлети, што даље од управљачких центара окупиране земље (зато су у мешовитим срединама по Рашкој области, Босни, Црној гори, муслимани до скора били углавном сконцентрисани по варошима и ближим и плоднијим насељима око река, док су Срби махом раштркани по удаљеним планинским селима).
Данашња окупација српских простора од стране Европске уније (Запада) готово је у свему идентична. И Европска унија, као некадашња Османска империја, фаворизује оне Србе који се одричу крста и српског имена, који из све снаге хуле на једно и друго, који су српске вредности трампили за „западне“, који пристају да спроводе најдеструктивније агенде и друге гадости и ужасе ради привилегованих друштвених позиција. У било којој виђенијој фирми или државној установи такви „потурчени“ Срби имају бољи третман, веће шансе при запошљавању и напредовању у каријери, њима се додељују грантови и стипендије, из њихових редова се бирају управљачке структуре, њиховим писцима и режисерима се додељују књижевне и филмске награде, даје простор у најгледанијим медијима итд. Насупрот томе, Срби одани вери и имену третирају се као „назадни и примитивни“ и постепено своде у ранг грађана другог реда, они су изложени константним институционалним притисцима, свим могућим понижењима, њихова егзистенцијалне могућности су све суженије, њих судски извршитељи избацују на улицу за било коју неплаћену дажбину, њима се одузимају деца због „сиромаштва“ и одводе у неповрат.
Моји познаници из једног београдског насеља, ваљани људи, Срби, искрени родољуби, који никада нису били чланови ниједне партије нити гласају на „изборима“, дуго година живе без струје, зато што им држава не одобрава прикључак. Пар месеци пред прошле изборе, владајућа гарнитура је одједном изашла са опцијом одобравања струјних прикључака за све домове без струје, за шта су се они наравно пријавили. Пријавне таксе и дажбине укупно су износиле десет хиљада динара. Међутим, од „избора“ је прошло више од три месеца, а њих нико не обавештава о исходу те акције. Од десет домова без струје из њиховог насеља, само једном је одобрен струјни прикључак, и то зато што су власници, испоставило се, дали три хиљаде евра мита колико је тражио неко из дистрибуције (или партијске структуре), да би им одобрили постављање три бандере од уличног далековода до куће, за шта се уплаћује још око хиљаду евра – значи, дали су укупно четири хиљаде евра да би најзад добили струју. Осталима је на тај начин дискретно стављено до знања да ће добити струју само ако пљуну три хиљаде евра мита, што моји познаници нису у могућности, па ће и даље живети без струје. Испоставило се такође да се за ту акцију пријавило сто двадесет хиљада домова без струје у Србији, што кад се помножи са десет хиљада динара пријавне таксе даје цифру од десетак милиона евра. Вучићева управљачка структура, коју је Запад довео на власт и коју Запад држи на власти, имала је душе да на невољи толиког народа узме милионе евра, и још им не одобри прикључак за струју (што се такође плаћа), уколико свако свом обласном аги не изброји три хиљаде евра. А они то раде на још ко зна колико незнаних начина попут описаног (за који сам и ја тек одскора сазнао).
То је тај окупаторски поредак, по начину и методама истоветан и у некадашњој Османској империји и у данашњој Европској унији. Фаворизуј људски отпад у једном народу, дај му привилегован друштвени статус, доведи га на управљачка места и награди за одану службу тако што ћеш му дозволити да тлачи сиротињу рају „која глобе давати не може, ни трпљети турскога зулума“. Некад турског, данас европског.
Наслов и опрема: Стање ствари
Светислав Пушоњић
