Прочитај ми чланак
Украдено ми је двадесетак најлепших година живота. Седамнаест се година вучем по судовима да докажем да је кућа крај Крњака моја, а сада сам замало остао без ње по други пут. Социјални сам случај, чекам пензију и уништен сам човек.
Полако, без видљивих емоција, љутње или оптужби, прича нам своју несрећну судбину Петар Кунић, усред Кордуна, на путу од Карловца до Плитвичких језера. Испред нас велика кућа која је очито знала за боље дане, када је у њој пре ратова на овим просторима био познати ресторан, у који су из Лике на Кордун стизала јагњад за коју кажу да нигде није тако чаробно укусна као у овом крају.
ДА СУ МИ РУСИ
– Ех, да су ми неки Руси, сада је то популарно, па да уложе у хотел.
Има ту соба, могло би се добро да послује – показује нам Кунић кућу, испред које је још инвентар из бившег ресторана.
Овај шездесетрогодишњак броји дане до пензије. Нема баш много радног стажа, па ни пензија неће да буде велика.
После „Олује“ српске куће остале су у пламену, па тако и Кунићева. Људи су побегли да спасу животе, а у њихове домове уселили су се други људи. У Кунићеву извесни Винко Петровић. А, да не би било забуне, Кунић је Србин, Петровић Хрват.
Кунићу је након избеглиштва требало две године да добије документа и да се врати, али га је тамо дочекало непријатно изненађење. У његовој кући затекао је незнанца, Винка Петровића, родом из Тузле, који је живео у Швајцарској. Дочекао га је речима: „То је сада моје, то је мени дао Туђман. Лично ми је Весна Шкаре Ожболт из председникове канцеларије предала кључеве.“
И тако је почео ход по мукама. Када је Кунић увидео да неће да доживи правду ту где је рођен, обратио се суду у Стразбуру, добио парницу и уселио се у своју кућу. А онда нови шок, Петровићева тужба за одштету за оно што је наводно уложио у кућу.
– А, шта је уложио? Ништа. Поскидао је кров за туђих кућа и поставио на моју. Покрао је туђе и ставио овде, јер то је био Петровићев стил.
Кунић је у Стразбуру добио одштету од 19.500 евра, продао је своју викендицу, позајмио нешто пара и са 50.000 евра обновио своје домаћинство, које је по одласку „подстанара“ Петровића било у страшном стању. Све је морао да промени, греде, подове, плочице, али суд му је забранио располагање имовином док не обештети Петровића. И то за, ни мање ни више, него 200.000 евра!
– Тада ме тек ухватио револт и рекао сам да ћу кућу дати Џорџу Бушу, па да видим хоће ли је и њему узети. Лако је мени седити на глави – горко се смеје Кунић док седимо на скромно уређеној тераси, испред великог паркиралишта где су некада застајали многи који су овим путем ишли према мору.
ПОЗИВ НА РАЗУМ
Начелник општине Крњак Дејан Михајловић каже нам да се нада срећном завршетку „случаја Кунић“.
– Тешко је, ипак, предвиђати, иако смо ми урадили све што је у нашој моћи.
Позвали смо правну државу да заштити једног човека који није својом вољом отишао из своје куће.
Не желимо да вршимо притисак на судство, али позивамо на здрав разум – каже Михајловић.
После првих седам, уследило је још десет година повлачења по судовима. Петровић није имао ниједан рачун за уређење куће, сведоци из тог краја подржали су Кунића, али судијама то нису били уверљиви аргументи. Пресудили су за Петровића.
– Постојали су очевици који су га видели како је скидао цреп са околних кућа, резао даске и греде, али им делиоци правде нису поверовали. Очито су судије биле пристрасне, али сам исту судбину доживео и на Врховном суду. У фиоци је две и по године стајала и жалба Уставном суду – каже Кунић, непосредно пошто је примио вест да му кућа, ипак, неће ићи на добош и да ће „дуг“ Петровићима платити држава.
Различите су судбине мештана Крњака, Срба који су остали без кућа после „Олује“. Некима хрватски судови нису правили проблеме и вратили су им куће уз одштету. Тринаест породица, међутим, још чека решење као и Кунић, односно да Државни уред за обнову исправи неправде.
– Замислите иронију судбине, судија који је позитивно решио случај једног Србина, којем је такође узета кућа у којој је био ресторан, сада је морао да учествује у јавној продаји моје куће. На срећу, све је у последњи час избегнуто, али треба причекати још месец дана да видимо хоће ли држава да испуни обећање – каже Кунић.
А Хрватска је још у време преговора са Бриселом обећала да ће случајеви из Крњака бити решени када земља уђе у ЕУ. Обећање није испуњено и да није било жестоког реаговања др Милорада Пуповца, на кога се последњих дана „пуца“ из свих оружја, ко зна како би Кунићев случај и сада завршио.
У Крњаку као да се све сломило на Кунићу, каже један од најактивнијих чланова Српског народног већа и бивши начелник општине Раде Косановић.
– Сличну муку, какву је пролазио Кунић, други Срби у овом крају нису имали. Ми смо једна од општина која је прва успела у Хрватској да се Србима врати њихова заузета имовина. Покушали смо да добију и надокнаду за време када су други користили њихову имовину, али у томе нисмо успели – каже Косановић.
У овом крају, у којем живи 70 одсто повратника, у последње време влада мир.
– Нема тензија које су некад биле, дођу неки проблеми са стране, али није тако страшно. Далеко је горе што нема посла. Пре је ту радило 537 људи, а данас се на прсте могу да наброје они који раде – говори Косановић.
(Новости)
