Иступ Емира Кустурице документом који би могао да буде користан у расветљавању правих мотива који су довели до избијања Првог светског рата изазвао је поприлично интересовање у медијима на немачком говорном подручју. Листом им је заједничко омаловажавање писма гувернера БиХ Оскара Поћорека аустроугарском министру Леону Билинском које садржи јасне индиције да је велики рат планиран пре атентата у Сарајеву, па ипак не штеде простор на расправу о једном таквом, „ништавном” документу.

Лист „Клајне цајтунг” сугерише да како се ближи стота годишњица Великог рата, то се Србија више упиње за улогу „жртву немачко-аустријске агресије”.

Аустријски дневник преноси да је „директор архива Мирослав Перић (директор Архива Србије се иначе презива Перишић) оценио то писмо као „један од најважнијих историјских извора за проучавање питања кривице и одговорности за избијање Првог светског рата”.

Истовремено аустријским читаоцима се објашњава да Емир Кустурица, „међународно познати режисер, који нема аверзију према српском национализму”, намерава да сними документарац о Првом светском рату.

Заверенички тон уноси инсинуација да „Архив одбија да објави цело писмо” премда је у тренутку објављивања текста у „Клајне цајтунгу” (12.1) већ неколико дана писмо у целости било доступно у више медија укључујући и „Политику”.

Наш лист се спомиње у контексту интервјуа са историчаром Кристофером Кларком, аутором књиге „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914.”, кога смо упитали о ратним плановима начелника аустроугарског Генералштаба генерала Хецендорфа.

Управо су Кларкови „Месечари” својеврстан камен међаш који је означио енергичније заокретање од досад неопозиве тезе немачког историчара Фрица Фишера по којој је Немачка основни кривац за избијање Првог светског рата. Делећи одговорност и на друге велике силе и њихове лидере несвесне важности преломног историјског тренутка, „месечаре” како их назива, Кларк је установио приступ који се врло добро примио у немачкој јавности. Етикетирање Србије тог времена као „отпадничког режима” који је активно потпомогао извршење Сарајевског атентата додатно олакшава амнестирање Немачке од апсолутне кривице.

Стога не чуди што германофони медији оберучке прихватају аргументе аустралијског историчара о Србији уочи Великог рата ојачане неприродним паралелама са неславним епизодама из скорашње прошлости.Поменути„Клајне цајтунг” тако пише како је за „српске читаоце зазвучала претешко” Кларкова опаска где у исти кош ставља опсаду Сарајева и Сребреницу са одговорношћу за избијање светског рата.

Паралеле прошлост–садашњост су изгледа неодољиве аустријском новинару који српског премијера Ивицу Дачића због тврдње да је Србија у оба светска рата „заузела праву страну” ућуткује подсећањем на његовог бившег лидера Слободана Милошевића и његову катастрофалну политику која је земљу окренула против некадашњих савезника.

Иако на истом трагу сецира српске мотиве за „изигравање жртве” у захуктавању Великог рата, берлински лист „Тагесшпигл” ипак у једном пасусу пише:

„Чак и међу немачким историчарима се тај рад („Месечари“), наравно, критички разматра, јер Кларк српску историју ставља у центар, скреће пажњу на геноцид у Сребреници 1995. и атентатора из 1914. Гаврила Принципа назива терористом” и додаје да се „књига у Немачкој добро продаје, јер се Немачка приказује у добром светлу”.

Лист наводи да је проблем са Србијом око прихватања историјске истине у томе што је на свим странама у Европи постигнута дистанца од традиционалних националних историјских прича, док у Србији овај процес тек предстоји”.

Да су Први светски рат и његови узроци топ тема потврђује и писање најугледнијег немачког политичког недељника „Шпигла” који је почео да из броја у број овој тематици посвећује „специјале” који обрађују различите аспекте конфликта и његовог наслеђа (у последњем се анализира „заташкавање” тековина Великог рата у Русији).

У претходном броју велика пажња је посвећена дебати око узрока рата па је и Србија добила значајан простор. „Шпигл” констатује да је баш уочи стогодишњице сазрело време да се преиспита „Фишерова теза” о немачкој одговорности па се у том светлу набрајају историчари који наглашавају недостатке Русије (Шон Мекмикин), Француске (Штефан Шмит), али и свих великих сила заједно (Кристофер Кларк).

Српски званичници се између осталог означавају као сиве еминенције Сарајевског атентата, али угледни недељник у списатељском заносу прави и материјалну грешку пишући да су ови чланови Младе Босне извршили атентат јер су „сањали о Великој Србији”. О ослободилачком југословенству Младе Босне ни речи.

Текстови у немачкој и аустријској штампи не треба међутим да изазивају претерано чуђење јер аргументи које им је пружило неколико у скорије време објављених студија превише су заводљиви да би се мерила њихова специфична тежина у односу на сву досадашњу историографију.

(Политика)

Ознаке: медији, Немачка, Први светски рат, ревизија историје