Сасвим сигурно српску средњовековну историју обележиле су две свима знате битке – Маричка битка 1371. и Косовска битка 1389. године. Сматрам да су ове битке превазишле по значају српску националну историју јер да су Турци заустављени на Марици или макар на Косову, можда би се турска најезда у Европи зауставила много пре Беча, са далеко безазленијим последицама по историјски развитак српског, али и многих других европских народа.

Али, у овом краћем тексту, са веома кратким образложењима, написаћу због чега сам ове битке издвојио у овом избору. Наравно, од вас очекујем ваше допуне како објашњења о овим, тако и предлоге других битака које ви сматрате значајнијим.

Битка на Тари 1150. године

Прва велика битка коју су Срби водили била је она на Тари 1150. године, у близини данашњег Ваљева. Рашки велики жупани од великог жупана Вукана почели су да се осамостаљују од Византије, а главни ослонац постаје Угарска. Везе Срба са Угарима ојачане су женидбом слепог краља Беле II за ћерку великог жупана Уроша I, принцезу Јелену.

Средином XII века Византијом је владао цар Манојло I који је предузео офанзиву према Србима и Угрима. На челу Србије био је велики жупан Урош II. Битка на Тари је била веома жестока, у њој су учествовали и цар Манојло I и велики жупан Урош II, а завршена је победом Византинаца и довођењем Рашке у веома тешку позицију. Велики жупан Урош II постао је византијски вазал и све до великог жупана Немање, рашки владари били су у дубокој сенци тада много моћније Византије.

Битка код Пантина 1168. године

Први велики српски владалац у средњем веку, човек који је значајем својих дела превазишао и у дубокој сенци оставио све своје претходнике на српском престолу, па је често домаћа историографија њих занемаривала и почињала прегледе и синтезе наше историје од њега био је – велики жупан Немања. Битка код Пантина, једног села на Косову и Метохији, десила се 1168. године и у њој је велики жупан Немања потукао Византинце који су ишли на то да врате на престо свог вазала, најстаријег брата великог жупана Немање, великог жупана Тихомира. Битка је завршена победом великог жупана Немање и погибијом великог жупана Тихомира, који се, према једној верзији, удавио у реци.

Након ове битке велики жупан Немања се учврстио на престолу, али су му тек следила искушења. Једно време провео је у ропству у Цариграду, код цара Манојла I, али је успео да после изласка ојача и значајно прошири Рашку све до Врања и обала Јадранског мора обухвативши први пут неке значајне културне центре под Византијом. Овде пре свега мислим на Котор, који је био изузетно важан град за српску средњовековну државу.

Битка на Клокотници 1230. године

У овој бици Срби нису директно учествовали, али је њен исход имао изузетно значајне реперкусије по српску државу. У овом сукобу сукобили су се епирски деспот Теодор I, који је 1224. године успео да заузме Солун, други по значају византијски град, и прогласио се за цара и цар Јован II Асен, који је сањао о византијско-словенском царству са доминацијом бугарске династије. И један и други владар били су претенденти на обнову Византије и заузеће Цариграда који се од 1204. до 1261. године налазио под окриљем Латинског царства. До битке на Клокотници најзначајнији владар на Балканском полуострву био је цар Теодор I, чији је зет за ћерку, краљицу Ану, био краљ Радослав. За разлику од већине Немањица, краљ Радослав водио је веома једнострану политику. Он се ослањао само на једног савезника. Колико је претерао у својој гркофилији можда најбоље показују подаци да се потписивао као „Дука“, а не као „Немањић“, да је писао грчким језиком и да се за појашњења неких догматских питања православне цркве обраћао не архиепископу Сави I, него његоговом великом противнику, архиепископу Димитрију Хоматијану. Поразом Епираца у сукобу на Клокотници, цар Јован II Асен постао је најмоћнији чинилац у српском окружењу. Краљ Радослав изгубио је свој ослонац оличен у цару Теодору I, а српска властела га је збацила у побуни 1233. године и довела на власт краља Владислава. Наравно, краљ Владислав је свој ослонац пронашао у цару Јовану II Асену, оженивши се његовом церком, краљицом Белославом.

Битка код Пећи 1291. године

Татарска најезда на Бугарску 1241. године оставила је трајну последицу на Балканском полуострву – цепкањем и децентрализацијом моћне државе цара Јована II Асена нестала је доминација неког изузетно јаког фактора у региону. Таква ситуација потрајала је доста дуго, а то је омогућило Србији да ојача и у доба краља Милутина крене у освајања на југу.

Сукоб код Пећи био је веома значајна победа краља Милутина. У њој је краљ Милутин потукао Татаре и њиховог бугарског владара, кнеза Шишмана. Увертира у овај сукоб биле су борбе краља Драгутина за очување њему изузетно битног Браничева од бугарских великаша. Заједничким снагама краљ Милутин и краљ Драгутин сачували су Браничево, али је уследио снажан татарско-бугарски напад у коме је њихова војска опљачкала многе српске области. Краљ Милутин је у битци код Пећи победио татарско-бугарску војску и кренуо у снажну противофанзиву ка Видину, седишту кнеза Шишмана. Уместо заузећа Видина, одлучио се за дипломатске потезе. Татарском кану послао је свог сина, принца Уроса III, а своју ћерку, принцезу Ану, удао је за сина кнеза Шишмана, кнеза Михаила Шишмана.

Битка код Велбужда 1330. године

Можда и најзначајнија битка од свих које сам овде уврстио. Ова битка је уследила као последица династијског рата између цара Андроника II и његовог унука, цара Андроника III, у Византији. Овај рат вођен је након изненадне смрти цара Михаила IX, сина цара Андроника II. Као савезници цара Андроника II појавили су се краљ Урош III и цар Михаило Шишман. Краљ Урош III био је у обавези да помаже цара Андроника II, с обзиром да је наследио обавезе од свог оца, краља Милутина, који је 1299. године склопио изузетно значајан уговор о савезништву са својим будућим рођаком, царем Андроником II, а и извесно време је провео у изгнанству у Цариграду. Зато га је помагао, али не тако жестоко. С друге стране, цар Михаило Шишман помагао је жестоко цара Андроника II, али ништа мање жестоко није био ни уз цара Андроника III, када је променио страну. Рат је завршен 1228. године поразом цара Андроника II, кога је цар Андроник III натерао да се замонаши. Одмах затим уследиле су борбе између цара Андроника III и цара Михаила Шишмана, који се надао да ће потући Византију и преотети јој значајне територије. Будући да нису постигли значајније успехе у међусобном рату, цар Михаило Шишман и цар Андроник III одлучили су се да заједничким снагама нападну Србију.

Требало је да истовремено нападну Србију са истока и са југа, али је византијски напад са југа изостао. У великој битци код Велбужда српска војска је до ногу потукла Бугаре, а цар Михаило Шишман је погинуо. Од тог тренутка Србија је и званично постала најзначајнији чинилац на Балканском полуострву у наредне две и по деценије. У битци се, као војсковођа, нарочито истакао принц Душан.

Ништа мање занимљиве нису ни последице битке код Велбужда. Постоји сведочанство према којем су бугарски феудалци тражили од краља Уроша III да постане њихов цар, али је он то одбио довевши на престо свог сестрића, цара Ивана Стефана. Овај слабашни владар није саставио ни годину на престолу у Великом Трнову, с обзиром да га је бугарска властела збацила прогласивши за цара Јована Александра, у доба када је краљ Урош III био заузет унутрашњим борбама у Србији.

Прилично умерена политика према Бугарима утицала је на то да престиж краља Уроша III падне у очима српске властеле, која се све више окретала младом принцу Душану, који се показао као веома надарени војсковођа код Велбужда. Краљ Душан дошао је на власт већ 1331. године и он је одмах кренуо у освајања, али не на исток, на рачун Бугара, него на југ, према византијским поседима. Краљ Душан је успоставио веома добре односе са царем Јованом Александром. Оженио се бугарском принцезом Јеленом. Очекивао је да ће у Бугарима имати савезнике у предстојећем ратовању са Византијом. Руку на срце, ти савезници му нису били ни потребни јер их је нашао у претенденту на византијски престо Јовану Кантакузину, некадашњем сараднику цара Андроника II.

(mycity-military.com)

Ознаке: битка, Византија, Србија, средњи век