Прочитај ми чланак

МУКЕ САМОХРАНОГ ОЦА – оставила га жена због болесног детета, нико да помогне

0

Самохрани отац Миодраг Симић сам брине о болесној једанаестогодишњој ћерки

Родитељство је нешто најлепше што човек може да доживи у свом животу, али када један родитељ обавља улогу оца и мајке и то још болесног детета, онда је то велика мука! Гурам како могу, не смем да потонем, јер знам да ми је потребна снага да бих истрајао до краја и створио нешто том мом детету, јер други нема ко – овако почиње своју причу за „Новости“, Миодраг Симић (42) из малог места Шуљам код Сремске Митровице, самохрани отац једанаестогодишње Анђеле, која је рођена са Дауновим синдромом.

За разлику од многих очева који нису имали снаге да се изборе са чињеницом да им је дете хендикепирано, па су дизали руке и остављали своје породице, Миодраг је остао да отхрањује своју болесну ћерку, коју је мајка оставила када је имала четири године.

– Рекла ми је да не може више да живи са мном и отишла. После седам дана вратила се по ствари. Анђелу није ни пољубила. Убрзо је покренула бракоразводну парницу, а ја сам добио старатељство над дететом, требало је дете да виђа свакиог другог викенда, а она је то радила на сваких 5-6 месеци – присећа се Миодраг, који каже да од бивше супруге не тражи ни алиментацију.

Не криви је ни што се поново удала, добила двоје деце у том браку и основала своју породицу.

Живе у малој трошној кући, коју је обавила влага са свих страна и плафон у кухињи прети да се сваког часа сруши.

– Када је мајка била жива, онда сам могао нешто да радим, овако 24 сата посвећен сам Анђели. Једина примања су нам туђа нега и помоћ од 9.000 динара, као и социјала у том износу и дечји додатак од 4.600. Немам коме дете да оставим на чување, а нисам ни у могућности некога да платим да бих време проводио са њом – прича самохрани отац, који и поред беде и сиротиње кућу држи веома уредно и чисто, као и саму девојчицу.

ЈЕДИНИ СТРАХ

После краха брака, покушао је да нађе сродну душу, али је увек код жена налетео на разочарање.

– Нахвале оне мене, диве се мојим особинама, а онда ме услове, како би живеле са мном, али да Анђелу одведем у неку установу. Никада то не бих урадио! Она је нешто због чега живим. Није ме страх да радим било шта, само се једног плашим, а то је како ћу са ћерком разговарати о женским проблемима са којима ће се сусрести. Ући ће у пубертет… – запитао се Миодраг, којем су тада склизнуле сузе низ образе.