Прочитај ми чланак
Да ли су Драган и Славица само привиђење? У сваком случају, они су успели да опстану. Чини ми се да је овај мирни пар мојих познаника правим чудом издржао 13 година дивљег либералног капитализма који је опустошио Србију. Он је агент који се бави некретнинама, она ради за хонорар у Министарству културе. Обични су педесетогодишњаци, са двоје деце, и станују у малом наслеђеном стану на периферији Београдa, заједно са Драгановом мајком која је у пензији. Драган и Славица зарађују месечно око 800 евра заједно.
Kао и многи грађани ове земље, изгубили су сву уштеђевину у финансијским мутљавинама и краху наших штедионица у претходном периоду. Заклели су се да више никада неће веровати банкама и крију своју малу уштеђевину испод паркета у спаваћој соби.
У било којој другој држави у Европи, осим наравно у Албанији, овај би пар био испод просека животног стандарда. У Србији данас њихов релативно миран живот представља симбол, победу над хаосом, можда и доказ да је доба сиромашних старица – просјака на београдским раскрсницама – и тајкуна лешинара пуних пара ипак при крају.
Колико има данас у Србији таквих као што су Драган и Славица да нису ни нови богаташи ни сиромашни у тој младој средњој класи? Ако је веровати економистима, већина њих је нестала у предаторској транзицији ове земље и резултат је следећи: између огромне масе сиромашних, који живе испод, или на граници просека, и неколико стотина супербогаташа са невероватним приходима, нова средња класа у Србији требало би да буде осуђена на пропаст. Пошто је структура прихода данас код нас попут оне у Колумбији или у Зимбабвеу.
Кажу да је човек који је истерао ђавола али још није примио бога свеједно осуђен на пропаст. Је ли то случај и са Србијом? Јесмо ли се коначно ослободили наше старе паганске болести, обожавања овог, или оног тоталитаризма, или смо и даље у стању „слободног пада“? Где престаје владавина, а почиње бизнис? Корупција на скоро свим нивоима као чињеница економског живота? Формирање средње класе, гаранта стабилности и позитивних промена свугде у свету, одложено је за будућа времена.
Протестно гласање на парламентарним изборима 2012. године још увек не може да послужи као темељ за друштво засновано на принципу једнаке шансе за све. Успешна транзиција не завршава се стварањем тржишта. Јесте да је Србија извршила транзицију ка тржишној привреди, али та је транзиција у међувремену изгубила замах. Реформе које су неопходне на путу у бољу будућност технички и политички су врло тешке. Криминал и корупција одбијају стране инвеститоре.
Истина, одлив капитала из Србије је, кажу, донекле обуздан, мада о томе нико прецизније не говори. Додуше, са капиталом нам се „одлио“, односно отишао из Србије, и господин Ђелић. За Запад су промене у Србији брже него то што су они то очекивали, за грађане Србије спорије него што смо се томе надали.
Дакле, шта данас на почетку 2014. године и даље тишти Србију? Јер, на смени година обично се објављују биланси и прогнозе политичара, привредника и аналитичара. У погледу стања српске економије, односима са суседним државама, о будућности и изгледима нашег што бржег уласка у ЕУ, стандарду грађана и бољем сутра, о судбини Косова и тамошњих Срба, о нашем пријатељству са Американцима, Русима и Кинезима… О Косову, можда ту ствар треба да гледамо као дугометражни филм, а не само као један кадар наше историје.
Ипак, на смени две године нико да напише неки новогодишњи есеј о глупости као покретачкој снази наше новије историје. Или бар неку сатиру о том питању. Наиме, код нас је незамисливо да неки политичар призна своју тешку заблуду, пошто је глупост чедо моћи, а њеном сестром сматра се сујета. Стварност, која се код нас крије иза толико блештавог света рејтинг процената и бројки, заправо је обележена дијалектиком између моћи глупости и глупости моћи.
Јер, одавно је и опште познато да је превелика моћ несумњиво важан покретач глупости у политици. Иако се о глупости може говорити само онда када се политичари неувиђавно држе политике која је доказано неефикасна, или, пак, када неко ради директно против сопствених циљева.
И питање свих питања је: да ли после 13 година велике пљачке народне имовине Србија излази из кризе, да ли ничу нове фабрике, објекти и продавнице, и да ли су на улицама све боље одевени људи, први припадници нове српске буржоазије – ни мафијаши, ни новопечени богаташи? Гледамо ли коначно тај филм? Или он још није снимљен?
(Политика)
