Прочитај ми чланак- Предност овог посла је та што радим оно што волим. Има тешких тренутака, а онда када само чујем химну или чујем неки рекламни спот за пријем војника за Војну академију, ја се најежим. Мени је то у крви толико да ми ништа није тешко - прича Јелена.
Када поменете да је неко припадник 11. пешадијског батаљона, пешадијски потпоручник и заменик командира чете за подршку, очекујете под обавезно мушкарца у средњим, више у каснијим годинама, али није тако. Све ово је официрка Јелена Поповић (30) која ради у касарни “Стевица Јовановић” у Панчеву, а кад је видите, схватите да јој не недостаје ни један од потребних женских атрибута, напротив.
Ова дугокоса бринета родом из села Козји дол код Трговишта одувек је била заљубљена у униформу. Како јој није много било битно да ли је у питању униформа царине, војске и полиције, она је као свршени вуковац уписала средњу, а потом и високу пословну школу, смер за царину. Иако је дипломирала са просеком 9,20 није успевала да се запосли у струци. Тражила је алтернативу шта би могла да ради, а да опет буде у униформи.
Након тога, пријавила се за курс за професионалног војника у Сомбору, где је од укупно 96 жена са обуке, проглашена за најбољу. Исте 2009. године конкурисала је за упис на Војну академију.
– Кад сам добила позив из студентске службе Војне академије да сам примљена, мени је од одушевљења испао телефон. Подигла сам га и јавила се опет, а они су рекли: “Да, да, управо ти, примљена си”. Већ при првом сусрету са униформом, схватила сам да је то то. У почетку сам мислила да је то једнострано задовољство само са моје стране – открива наша саговорница.
Завршила је академију са одличним просеком на смеру пешадија. Није имала дана поштеде са којекаквих терена. Раме сам уз раме са својим колегама савладавала је сваки задатак.
Касарна “Стевица Јовановић” је њено прво место службовања. Прво је била заменик командира вода минобацача 120, онда командир вода и сад је заменик командира чете за подршку. Често одлази у копнену зону безбедности и обезбеђује административну линију, тако да на терену буде и по месец дана.
– Предност овог посла је та што радим оно што волим. Има тешких тренутака, а онда када само чујем химну или чујем неки рекламни спот за пријем војника за Војну академију, ја се најежим. Мени је то у крви толико да ми ништа није тешко.
Уз све обавезе стиже и да редовно посећује теретану и кардио програме. Слови за изузетно строгу.
Има већу подршку дечка него породице
Њена породица се није противила жељи да се Јелена упише на Војну академију, али нису јој ни пружали подршку. Њен отац, како каже, ниједном није пошао са њом за Београд, сама је по доласку у град морала да тражи где је академија и где ће да буде смештена.
– Потичем из патријархалне породице и васпитана сам тако да се сналазим сама. Ипак, пошто сам везана више за оца, било ми је важно његово мишљење кад је требало да конкуришем за академију. Он ми је рекао: “Нисам за, нисам ни против. Одлучи сама” – прича ова официрка и додаје:
– Никад нисам била тип који може тако да седи у једном месту, него стално негде зујим. По темпераменту сам други отац. Он и данас иде по терену, вози моторе, дружи се са бајкерима, док је мама домаћица, фина жена. Ја сам од малих ногу возила камионе, моторе и пре него што сам имала положен возачки. Коња кога сам добила од деде, јахала сам без седла и узди, само држећи га за гриву.
То не значи, каже она, да је родитељи не воле довољно. Ипак, ону праву подршку добија од дечка са којим је шест година. И он је завршио Војну академију.
– Он веома разуме све што носи мој посао. Чак ми је био много већа подршка од родитеља.
Свесни су да њихови послови нису идеални за породицу, али то не значи да не планирају да имају децу. Јелена не крије своје жеље када каже да деца “морају да буду синови”.
Кукају да је строга
Недавно је на прослави Дана бригаде копнене војске била командир Заставног вода, а то је први пут од кад постоји Заставни вод да једна жена буде командир. Заставни вод се, иначе, бира од најбољих појединаца из јединице. Тад је и од генерала Симовића добила похвале за командовање.
Једна је од ретких жена у војсци која сама прелази пешадијске препреке.
– То је дисциплина коју раде само мушкарци у војсци, али нисам хтела чак ни ту да им дам за право да могу да кажу: “Ево она не може, она је жена…” Не волим да ме колеге гледају као мање способнију или мање битнију од њих.
Због великих успеха и изузетне физичке спреме, веома је и захтевна.
– Неко сам ко воли да похвали и награди раднике, али и да казни. За три године од како ту радим, изрекла сам неколико дисциплинских мера, док остали официри нису никога кажњавали. Зато неке моје потчињене имају боље резултате на физичким проверама и боље су у гађању од мушкараца. Мој потчињени војник Драгана Радуловић иде на такмичења из гађања – поносно прича Поповићева.
– Питају ме колегинице како ми полази за руком да имам толики ауторитет код војника. Рекла сам јој да сваки војник гледа свог претпостављеног. У војсци има једно златно правило које каже: “Покажи, па тражи”. Тако ја узмем аутоматску пушку испред троја, расклопим је и склопим на норму док војник поред мене са штоперицом то мери. Потом им кажем: “Ајд сад ви“. Кад војник то види, увек ће да крене за старешином, само старешина мора да иде испред – наглашава.
Јелена свако јутро устаје у пет сати да би из Београда, где сада живи, стигла до Панчева. На радном месту је од раног јутра чека постројавање, подела радних задатака потчињенима, смотра, реферисање команданту батаљона… и тако све до 15 сати када јој се завршава радно време.
Научила је да управља тенком
У фебруару је у копненој зони безбедности била са војницима из састава тенковског батаљона. Кришом је посматрала тенковски вод и шта они ту раде.
– Пре тога никад нисам боравила тако близу тенкова. Привлачила ме величина и бука коју производе док се крећу. Први месец ме командир пустио само да видим тенк и држао се става: “Није у реду, ти си пешадинац, твој посао је тамо”. После је дозволио да са мном у тенку буде неко ко ће да ми асистира. Временом сам издејствовала да ме пусте да сама управљам тенком, а поред је стајао неко и наводио ме показујући ми рукама команде.
После извесног времена га је сама стартовала, возила, паркирала и угасила.
– Није тешко возити га, поготово што у склопу обуке на академији имамо обезбеђено полагање за Ц категорију и што сам од малих ногу возила камионе и моторе – открива наша саговорница.
Више воли да поцепа кубик дрва него да кува
– Све што може да се спреми, може и да се купи, тако да, док се не остварим као мајка, не планирам да вежем кецељу. Кувам за своју душу викендом или кад сам на распусту. Слободно време више волим да потрошим у дружењу, шетњи. шопингу… Радије бих поцепала кубик дрва ако треба него да кувам – искрена је потпоручница.
Са друштвом често посети и кафану.
– Волим тамбурицу, етно и духовну музику. Волим сваку песму која пева о Косову…
После повратка са једног од њених терена почела је да кружи анегдота.
– Стигла су четири камиона огревног дрвета и мене су одредили да поведем војску и организујем их за истовар. Скинем ја ветровку, попнем се на камион и кренем да истоварам дрва са својим војницима. Капетан из Митровице који је мени старешина тамо, пролази и кад ме виде добаци: О, дечко, па ти си ту, нисам те препознао. И недавно ми је тај капетан на прослави дана бригаде добацио: “Еј дечко, како иде?” – кроз смех прича Јелена.
– Постоји другачији тип одговорности тамо и другачији задаци. Имају бољу опрему, наоружање, имају усмереније задатке, обезбеђују поједине догађаје…
Не одустаје од тога да на неком следећем конкурсу за војну полицију покуша.
– Да цитирам Живојина Мишића: “Један који хоће, увек је јачи од двојице који морају”. Пресудни фактор је воља и љубав. Ко воли овај посао, наћи ће начин да избалансира између приватног и пословног и да буде успешан на оба плана – закључује потпоручница Поповић.
