Прочитај ми чланакСећам се суботњих јутара у за мене још страном граду, када би Момчило командовао покрет, а буразер и ја за њим – ко на јутрење у “богомољу” где се крстило и окађивало лозом, “тринаестојулком” или каквом домаћом, која би се кришом пронела столовима.
Сећам се суботњих јутара у за мене још страном граду, када би Момчило командовао покрет, а буразер и ја за њим – ко на јутрење у “богомољу” где се крстило и окађивало лозом, “тринаестојулком” или каквом домаћом, која би се кришом пронела столовима.
Ваљда је Црногорцима, илити у нашем случају Србима из Црне Горе, “Москва” некако природно на срцу, док је “Каленић” био далеко, тамо негде на сеновитом брежуљку прозаичног имена – Врачар! Мало шта се у “Каленићу” променило од 1938. године, када су преко прага прешли први гости. Исти сој оних који и данас седе на дрвеним столицама и чекају конобара, не да би поручили, већ да би саслушали шта ће тај једини и непорециви ауторитет у кафани препоручити.
Кафана српска институција
Зато што се држимо традиције, а традиција подразумева неговање оног што су људи утемељили као нешто што им прија, што воле и што их свраћа овде већ деценијама… разговарамо са млађаним управником (а не менаџером, богу хвала) Недељком Цвијетићем, изданком последње генерације која је запамтила шкрипу дрвених врата и чаше “ђуроваче” кад зазвече ко петопарац кад тресну о под и прсну у стотине парчића.
Воли кафану, заправо поштује је као једину институцију која је непорециво то и остала, мада смо добрано сатрли кафане, па сад јадикујемо за душом које више нема, стојећи на ветрометини без ваљаног шанка да се иза њега сакријемо док бура не прође.
Руку на срце, одолела је још понека. Не дају их они ретки посвећеници који схватају да место вредним помена не чини китњасти амбијент, већ људи.
Они народни трибуни који су после чашице више знали да устану, одрже припите говоре, изрецитују набацане стихове и закључе оним: “Шта пије кафана?” “Каленић” је једно од тих места. Ако не последње, онда је сасвим сигурно међу последњим збеговима оног што се намерницима данас продаје као аутентичан престонички бренд, дух Београда!
– Управо тако, јер овде не услужујемо госте већ пријатељујемо с њима, поштујемо сваког као да је најважнија особа на свету, што за нас и јесте, јер кафана је састајалиште људи пре свега, чинили они елиту или стрчали до нас с оближње пијаце… да, то јесте суштина кафане, “Каленића” понајвише, можда и последњег аутентичног хроничара Београда каквог га памтимо и ми дођоши и они који су дошли коју стотину година пре нас, потенцирајући оне обле и танке што имају престоничко порекло, мада је у кафани порекло свима исто гост!
Рекох, у кафани су једини неприкосновени ауторитети конобар и фајронт – “Оченаш” овог дивног места у којем нема телевизора нити музике, осим кад гости запевају, а за оно прво могу у кафиће и кладионице, ако им се већ не седи код куће и другује с даљинским…
Од пикула до шлајпцига
Сетих се, седећи с Јованом Маљоковићем, легендарним џезером који ни овог зубатог јутра није пропустио кафу у “Каленићу”, речи старијег Недељка, чувеног Неђе, старог конобара господског држања, на чему се иначе инсистира у “Каленићу”, како се некад постајало конобар и која су то знана имена прославила ову кафану, или је, пак, једнако она њих..?
“Е, како је то некада било?! Много је времена требало да прође пре него што заслужиш и задужиш “шлајпциг” (чувени конобарски новчаник, ко хармоника) и белу блузу с руском крагном. Да би ставио ханглу преко руке (оно што у незнању називамо крпом) морао си да прођеш пут од пикула, момка који само празни пепељаре; јелоноше; виноноше; шефа рејона, па тек до обер конобара после ихај година!
Баш због таквог дрила конобари и јесу били поштовани, њима су се гости поверавали знајући да су њихове тајне и тескобе “бачене у бунар” кад се кажу конобару. Њему су веровали на препоруку и није се дозивао виком преко пола сале, али су конобари и гинули за своје госте. Такође, били су алиби за мала брачна неверства, сапатници у туги, сабраћа у весељу, пријатељи у невољи… Сви ми заједно, гости и особље, кафану смо чинили оним што јесте…”
Тако је говорио стари чувар шлајпцига оних година када смо мерачили гутљаје најбоље домаће кафе и слово о “Каленићу” у којем се на срећу ништа није променило од тад: конобари су и даље искључиво школовани угоститељи, уштиркана бела кошуља с лептир машном, господско држање и лак корак.
За овим столовима су “председавали” државом, ма шта државом – васељеном: Пера Краљ, Ђуза Стојиљковић, Петар Божовић, Гага Николић, Бата Живојиновић, Ружа Сокић, Тања Бошковић, Јаша Гробаров, Жарко Паспаљ, чувени доктор Влада Радоман, Зоран Христић, Момо Капор, Богдан Тирнанић, Павле Вујисић, Гидра Бојанић, па за њима читава плејада политичара из оних самоуправних времена, као и потоњих, који су баш у кафанама оснивали странке и наздрављали бољим временима, верујући да ће им баш они кумовати.
За управником Недељком је довољно година конобарског стажа, пре свега из дана када је знаним гостима још с врата приносио пиће, не чекајући да наруче, јер у својој кући нису имали потребу за тим.
Заједно смо овде, гости и ми, наздравили за душе свих који су нас поздравили пре “фајронта”, закључно са Гагом Николићем, господином који је кафану чинио господственом, јер баш као што сте рекли, кафану чине људи! Богатство ове кафане јесте управо чињеница да су данашњи гости синови, кћери и унуци наших старих гостију. Они који су се као деца играли око ових столова.
Па опет, и поред свих поменутих знаних имена, у кафани никада није било, нити ће бити, такозваних ВИП гостију! Код правог конобара, баш као и код правог управника и часног газде, приоритет има само онај гост који је први сео, макар се његова поруџбина свела на једно пиће, а његово име не значило ништа никоме осим њему. Тако је код нас било, тако ће и бити.
Тако је било у свим кафанама у којима сам радио, а све до једне су биле светиње некадашњег Београда… побрајамо их, рецитујући “Плаву гробницу” палих светиња боемског духа града који је живео и умирао у својим кафанама! Нажалост, пале су као прва жртва “насушне” потребе да се мењамо, односно нечије накарадне потребе да нас промени и раскорени.Предали смо их без борбе, наивно верујући да “грађанима света” не приличе плехане пепељаре, карирани столњаци, чаше од 0,5 и прозаичне карте јела у којима транзиционог човека вребају гастрономске але и бауци…
Онога чиме се паметнији од нас поносе, ми смо одлучили да се превентивно постидимо не бисмо ли се на себи својствен начин учинили паметнијим. Зато и не волим приче о кафанама јер временом постају епитафи и некролози, мртво слово на папиру о “богомољама” згаслих “кандила” и палих “олтара” на којима је Београд налакћен ситнио своје векове.
На срећу, има још људи налик Драгославу Окиљу, посвећенику, закупцу, који се неколико минулих година бори да стихија не однесе “Каленић” знајући као стари угоститељ колико значи Београђанима, колико и намерницима који у “Каленић” долазе као поклоници, чувши за то дивно место на брегу прозаичног имена, баш као и ја оних година када је ћале суботњим јутром путовао у “Москву”…
Песма нас можда јесте одржала, али кафани хвала јер и песми је она била збег, баш као и знаним и незнаним трибунима који су у њој имали својих пет минута да уз здравицу председавају васионом…
Каленић други дом
Оно што “Каленић” осим атмосфере и више од седам деценија постојања, славних гостију и чувених конобара чини јединственим јесте и мени са више од 20 куваних јела сваког дана, онај кафански у најславнијем значењу те речи.
Овде се још могу појести врхунска кавурма, шкембићи, пихтије, надалеко, чувени ћевапчићи, господски пасуљ, сармице, подварак, коленице, рибић, телећа глава у сосу, ајвар, кајмак, туршија, кувана јаја, попити подгрејана ракија и вино (никако кувани, прави конобари кажу да је неопростива грешка пустити ракију и вино да прокувају), расо… и још толико тога што заправо чини кућну трпезу, чему кафана од постанка и тежи – да својим гостима буде други дом, свидело се то некоме или не.
