Прочитај ми чланак
Обележавање 100 година од Кумановске битке актуелизовало је питање српских војничких гробаља у Македонији.
Обележавање великог јубилеја – века од почетка Првог балканског рата и славне Кумановске битке и у матици Србији и у Македонији, иако можда помало „наменски“ па и наметнуто узгредно, актуелизовало је питање реалног стања свих регистрованих меморијала – споменика, обележја, костурница и војничких гробаља српских војника у многим државама.
Историјско наслеђе српског народа у делу ратних трагова славних предака између осталог, обележено је и суровим доказима превисоке цене слободе потомака документима, споменичним обележјима, расутим војничким гробљима, костурницама… немим сведоцима голготе и страдања у балканским и оба светска рата. Велики део тих меморијала налази се и на територији данашње Републике Македоније, јер, историјски је познато да је поприште значајних ратних операција било управо на овим просторима југа Балкана.
Досадашња, на жалост, још увек непотпуна евиденција и регистрација надлежних ресора државне администрације Србије потврђује да се од укупно 676 локација значајнијих ратних меморијала српске војске у чак 40 земаља, где почивају земни остаци више од 300.000 погинулих и умрлих ратника, 40-так налази на простору данашње Македоније.
За разлику од периода вишедеценијске запуштености, небриге и нехаја потомака у време комунистичког режима у Југославији, одржавање тих спомен-обележја и војничких гробаља у Македонији данас је знатно боље и организованије како ангажовањем надлежних државних институција и удружења за неговање слободарских традиција у матици у Србији, тако и организација Срба у Македонији.
„Филтрирање“ средстава
А, чињеница је да држава Србија, годинама није водила довољно рачуна о највећем броју тих војничких меморијала. Део тих гробаља и данас је у лошем стању, у забораву и корову. Као и много пута кроз скорију и даљу прошлост, и сада, „у недоба“, под притиском озбиљне кризе, у беспарици, део неминовне штедње одражава се и на одржавање меморајала. Како је објављено, само за хитне санације ових објеката планиране за 2013. потребно је више од 85 милиона динара, а предлогом буџета за следећу годину предвиђен је пет пута нижи износ.
„Иако су потребе вишеструко веће, за одржавање гробова и костурница у туђини држава годинама уназад издваја просечно по 15 милиона динара. Буџет за сећање на претке у свету заокружује и нешто више од осам милиона динара намењених за текуће одржвање меморијала. Изузетак је направљен ове године, јер је за санацију спомен–комплекса на Зебрњаку, на коме је недавно обележена годишњица Кумановске битке, издвојено више од 70 милиона динара“.
Делимично санирање урушене Спомен костурнице на Зебрњаку код Куманова са прилично „натегнутим“ погађањима двеју државних администрација око договорног заједничког „приспособљавања објекта намени“, за обележавање 100-годишњице Кумановске битке, пример је наменског кампањског притискања за „одрађивање“ посла који би требало да се – редовно подразумева. Уз све то уочи, за време и после обележавања великог јубилеја историјског догађаја – међника слободе наших народа, независно на иновиране покушаје извртања непобитних чињеница, као „приде“, у доброј мери је било и покушаја политичког наметања и истицања пренаглашеног „значаја“ неких страначких актера незаобилазних „дежурних релевантних фактора“ у таквим догађајима.
Подсећања ради, само у Кумановској бици из редова српске војске погинуло 1.207 официра, подофицира и војника, а рањено је 5.217 ратника. Битка је била одлучујућа за окончање Првог балканског рата, када су савезничке трупе Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске заједнички ратовале против – Турске… Данас у Спомен костурници на Зебрњаку почивају земни остаци више стотина погинулих и умрлих ратника.
Тај меморијал је само један са великог, али непотпуног списка објеката у коме почивају српски војници. У далеком Алжиру, на пријмер, почивају остаци 324 српска војника умрлих у француским болницама у Првом светском рату. Многи од њихових потомака никада нису ни сазнали где су сахрањени њихови дедови. Неки српски ратници су умрли касније после завршетка Првог светског рата, у војним болницама Француске, највише у Паризу, сахрањени су на цивилним гробљима и њихови потомци никада нису сазнали где могу да им обиђу, цвећем оките, окаде гроб, запале свећу за покој душе…
Листе за обнову
Представници српских удружења за неговање традиција ослободилачких ратова у матици, као и асоцијација у Македонији, настоје да и са своје стране помогну и као стални проблем „у актуелности одржавају“ значај очувања спомен обележја и војничких гробаља. Брига о тим меморијалима мора бити стални задатак, никако кампања и подједнако значајна обавеза власти независно на њену страначку боју у одређеном мандатном периоду.
Добар пример упутног деловања „на терену“ у Македонији, уз подршку поменутог министарства, јесте несумњиво Српско-македонско друштво Срма у Битољу које у својим активностима у последњих неколико година има стални ангажман на одржавању и уређивању постојећих војничких гробаља широм Мариова, у појасу испод Ниџе планине и врха Кајмакчалан, у зони протезања некадашњег Солунског фронта, али и откривања нових хумки заборављених костију ратника заробљених у шибље и коров… Председник Срме Миомир Николић каже да се на том подручју налази око осам хиљада хумки српских ратника, а често, изласком на терен откривају се и нови заборављени и зарасли гробови војника…
У зависности од степена достигнутих односа Србије са одређеним државама брига и одржавање војничких меморијала у наредном периоду споразумно би требало да преузму државне адмистрације земаља на чијој територији се налазе. Србија би са своје стране, уколико их има, адекватно заузврат бринула о меморијалима тих земаља на својој територији.
Милутин Станчић
(Двери)
