Прочитај ми чланак
(Телеграф)
Пуну деценију на обали реке Колубаре у лајковачком селу Јабучје, у лименој бараци без струје и воде, живи Златомир Пантелић са супругом Вером.
Одлуку да цивилизацију замени природом, овај лајковачки Робинсон Крусо донео је након што му је пре 10 година воденицу, мини-електрану и етно-кутак, које је почео да гради на обали Колубаре, однела вода, а нико није хтео да му надокнади штету.
На најчистијем делу Колубаре, који мештани зову “речна џунгла”, Златомир (62) је са супругом Вером планирао да направи туристички рај. Међутим, пошто им се планови нису остварили, решили су да им нови дом постане обала Колубаре.
– У овом делу Колубара је дубока преко седам метара и скоро увек чиста. Моја првобитна идеја, због које сам се преселио да овде живим, била је да саградим воденицу и мини хидро-електрану, да уредим плажу, а око ње природни резерват и етно-кутак за одмор, који ће користити пецароши, ловци, путници намерници и сви који наврате.
Ово место и Колубара се с главног пута пре 11 година нису ни видели, моторном тестером и секиром сам га ослободио од оструге, лијана и трња и сваке године ширио обалу да би се лакше пришло реци. Ипак, тај план је пао у воду – прича Златомир.
Све што је почео да гради, однела је вода или су срушили багери фирми које експлоатишу Колубарин камен и песак. Пошто помоћи од општине није било, Златомир је одлучио да остане на обали реке отргнутој од корова, на двадесетак ари и да направи нови дом.
– Војнички шатор, у којем сам почео пре 10 година, сада је “складиште” све моје покретне имовине. Пре неколико година направио сам добро изоловану лимену бараку у којој су шпорет, кревет и орман са основним покућством. Прошлу најхладнију зиму провели смо ту, на пролеће нам је река дошла надомак врата, али лето и сушу смо лакше поднели, јер су вода и хладовина близу – каже Златомир.
У свом новом дому на обали Колубаре супружници гаје ретку патуљасту врсту коза и вијетнамске свиње, чије месо нема холестерола. Друштво им праве махом ловци и риболовци, који неретко свраћају у њихову оазу.
– Покушавали смо раније да гајимо поврће у башти, али пецароши наиђу и изгазе је. Гајили смо патке, па су их побили ловци. Из реке смо досад упецали бројне сомове капиталце, шаране од десет и више килограма, а највећа риба имала је чак 42 килограма. Овде је све чисто, здраво, природно. Нисам побегао од куће да се не бих дружио с људима, већ сам хтео да нешто направим, али ме нису разумели – каже колубарски Робинсон.
