Прочитај ми чланак
Драган Ђилас је у политику ушао 2004. године као маркетинг менаџер и пословни човек, што његовим компанијама очигледно није штетило.
Заправо, његове маркетинг компаније су се у протеклих осам година множиле и увећавале своје приходе.
Његова политичка каријера у успону истоветна је процвату и расту његове маркетинг империје.
У периоду од 2005. до 2011. године „Мултицом Гроуп“, у којој градоначелник Београда има власништво, кумулативно је остварила приход од 603.258,272 милиона долара.
Његова друга компанија „Дирецт Медиа“ у периоду од 2008. до 2011. године остварила је кумулативни приход од 330.315,878 милиона долара.
Од 2004. године, када је приступио Демократској странци и одмах заузео озбиљне партијске позиције и државне положаје, компаније у којима он има власништво до краја 2011. године приходовале су скоро милијарду долара, претежно у маркетинг сектору.
То је импресиван износ и за маркетинг компаније у далеко развијенијим државама и економијама од Србије.
Толики приход у маркетинг индустрији, у сегмету оглашавања, компанијама у власништву градоначелника Београда донео је огроман, у српским приликама доминантан утицај на медијску индустрију, како штампану тако и електронску, у првом реду телевизијску.
Како?
Тако што Ђиласове маркетинг агенције закупљују огласни простор у готово свим најважнијим и најутицајним медијима у земљи, и на тај начин српски медији су у својеврсној финансијској зависности од његових маркетинг агенција.
Уколико би ти медији извештавали критички – огласа нема, што медије одводи у несолвентност и банкрот.
Пошто су маркетинг агенције Драгана Ђиласа највеће и доминантне, алтернативе медијима у Србији нема у виду сарадње са другим маркетинг агенцијама.
Зашто?
Зато што оглашивачи, компаније, државне и приватне, закључују доминантно уговоре са Ђиласовим маркетинг агенцијама, знајући да ће тиме себи обезбедити и својеврсну политичку „заштиту“ и кишобран од административних и других проблема на које данас наилазе сви који нешто у Србији раде, што им друге, релативно мале маркетинг агенције, не могу обезбедити.
Тај каузалитет објашњава узајамни успон и пословне империје и политичке каријере Драгана Ђиласа, као и основни узрок његовог медијског утицаја и неравноправног положаја у односу на његове колеге политичаре из свих партија и политичких оријентација.
Иако су Верица Бараћ и Савет за борбу против корупције у свом Извештају о медијским злоупотребама евидентирали одређене занимљивости, попут чињеница да су већи број компанија, у којима је градоначелник Београда власник, у директном пословном односу са институцијама, установама и јавним предузећима Града Београда, то није, разуме се и из којих разлога, било атрактивно најзначајнијим медијима да о томе извештавају, и да ту тему истражују ни јуче, ни данас, а по свему судећи ни сутра.
Прошле недеље, у четвртак, СНС је издала саопштење за јавност у којем оптужује Драгана Ђиласа и Мирослава Мишковића за наводно прикривено власништво у дневном листу „Пресс“.
Иако је саопштење медијски атрактивно и у интересу јавности, без обзира на политички укус и уређивачку политику српских медија, ретки су медији који су га пренели и објавили.
Тај пример најбоље илуструје под каквом су контролом данас медији у Србији, и колика је друштвено-политичка моћ Драгана Ђиласа.
Гледајући са позиција ускостраначких интереса то некима није проблем, али ако се гледа са аспекта интереса свих грађана и друштва у Србији, онда је то и те какав проблем.
Када се томе придода контрола над буџетом Града Београда и годишњи приходи Ђиласове пословне империје, долази се до закључка да градоначелник Београда на годишњем нивоу поред медијске има и финансијску контролу већу од било ког српског тајкуна или крупног капиталисте, укључујући и Мирослава Мишковића, најкрупнијег српског капиталисту.
Дакле, Драган Ђилас има медијски већи утицај од сваког политичара, а финансијски практично од сваког привредника у Србији.
(Гето Србија)
