Србија не учествује у ратовима 15 година, али су приче о балканским ратницима поново нашле свој пут до насловних страна или ударних дневника и отвориле расправе о профилу тих ратника – јесу ли то пси рата, који су заборавили да раде било који други посао без оружја у рукама и непријатеља на видику или је реч о идеолошким занесењацима, који су одлучили да се живот дају за мајчицу Русију или исламску браћу у Сирији, Ираку. Државни органи немају прецизне податке о томе колико има извозне ратне снаге по свету, али у обавештајним круговима се процењује да између 200 и 300 држављана Србије учествује у конфликтима широм света. Има их у Украјини, Ираку, Сирији, Малију, па чак и у сукобима јужноамеричких нарко-картела. Међу тим ратницима има и оних српске националности, али и знатан број Бошњака из Рашке области, као и припадника других мањина.

Милитанти Исламске државе

Док се бојазан од оних који се прикључују зараћеним странама у различитим деловима света све више се шири Балканом, с различитих фронтова, из источне Украјине, Сирије, Ирака, готово свакодневно стижу вести о учешћу људи с ових простора, из Србије, БиХ, с Косова, на страни једне или друге сукобљене стране.

Тако је недавно руска агенција РИА Новости објавила да се група српских добровољаца сукобила с војском Украјине на „кључном ауто-путу на истоку”. Срба, како говоре информације из Украјине, има и на страни режима из Кијева. Пре неколико дана, Основни суд у Приштини одредио је 30 дана притвора за 40 осумњичених да су учествовали у борбама у Сирији и Ираку на страни терористичких организација.

Са Косова у Сирију: Абду Абдулах ал Косови

Почетком недеље из Сарајева је стигла вест да је њихов држављанин Емрах Фојница, иначе оптужен за учествовање у нападу на америчку амбасаду у Сарајеву 2011. године, погинуо у Ираку,у једном самоубилачком нападу. Пре неколико месеци у Малију је убијен српски држављанин, припадник француске Легије странаца.

Серија оваквих узнемирујућих вести изгледа даје дубоко забринула и овдашње власти и безбедносне структуре. Како је пре неколико дана рекао премијер Александар Вучић, десетине српских добровољаца, којих има на обе стране сукоба у Украјини, наносе штету својој држави. Према његовим речима, у деведесет одсто случајева је реч о људима који су за то ратовање плаћени,али „није њихово да ратују у туђој земљи ни за 6.000 долара, ни за 1.200 долара”. „За Србију и српски народ ратови су давно завршени”, поручио је Вучић, позивајући ове људе да се врате својим породицама.

Пошто Србија још нема закон који би регулисао ову област, једино што безбедносним службама остаје јесте да, како је рекао, воде рачуна о онима који се враћају из Сирије, Ирака или Украјине. Он, међутим, није желео више да говори о томе како се српски грађани регрутују за страна ратишта.

Јавна је тајна, међутим, да заинтересовани за одлазак у ратове по свету, „посао” могу релативно лако да нађу на више специјализованих сајтова или путем посредника.

Тако се на специјализованом америчком сајту „Danger zone jobs” (послови у опасним подручјима) могу пронађи ангажмани не само у Украјини, већ и у Авганистану, Ираку, Кувајту и другим „опасним местима” широм света. Послове нуде приватне фирме за обезбеђење и одбрамбене и војне послове. Колика је потражња за овим пословима у свету говори податак да сајт има више од 22.000 пријављених људи који редовно плаћају претплату с којом могу да аплицирају за послове у кризним жариштима.

Држављана Србије практично да и нема на овој светској берзи војних плаћеника, можда и због строге провере биографија приликом самог пријављивања на сајт, али и месечне претплате која је обавезна за плаћање уколико неко жели да нађе посао преко овог сервиса.

Остаје дилема је како они уопште налазе пут до Украјине, Сирије и Ирака, куданајвише одлазе они који су ратовање у нечијим туђим конфликтима узели за своје професионално занимање.

Фејсбук страница Драгослава Бокана, са заставом Новорусије у позадини

Зна се да се проруским снагама на истоку Украјине бори око 40 држављана Србије у одреду који носи име „Јован Шевић”. Тамо су отишли на почетку сукоба у Украјини и у почетку су чували барикаде на Криму. После анексије овог стратешки важног полуострва од стране Русије, нису се вратили у Србију, већ су наставили,заједно с проруским снагама,да учествују у борбама у Луганску и Доњецку.

Наводно, један од главних канала за њихово регрутовање је сајт српска.ру и њихова фејсбук страница „Косовски фронт” чији је оснивач Александар Кравченко. За Кравченка се пише да је с дојучерашњим министром одбране Доњецке Народне Републике Игором Стрелковим учествовао као добровољац у рату у БиХ и да од тада датира њихово пријатељство. Кравченко је демантовао тврдње да организује плаћенике за ратовање у „Новорусији”.

Многи у Београду, додуше незванично, означавају и редитеља Драгослава Бокана као некога ко би могао да организује одлазак у сукоб на истоку Украјине. Као главни разлог за ту тврдњу потенцира се то што је Бокан недавно постављен за „представника” Доњецке Народне Републике у Србији. Агреман је каже добио 17. јула, после разговора с представницима проруски и настројеног дела Украјине који су били у Београду и понудили му почасно место. На то су се одлучили, објашњава Бокан, јер су желели да изаберу представника за Србију као најприближнију земљу њима, не због политике, него због опредељења српског народа према Русима.

Бокана се многи сећају као човека који је представљан као један од оснивача паравојне формације „Бели орлови”. Ова формација је, између осталог, била врло активна у Вишеграду од 1992. године. Јединица није никада формално процесуирана за злочине, али се њено име на неколико места спомиње, не по добру, у пресуди Хашког трибунала Милану Лукићу, осуђеном на доживотну робију, управо због злочина на подручју Вишеграда.

Негде на маргини читаве приче о нашим људима на далеким фронтовима налази се и информација с већ поменутогсајтасрпска.ру и њихове фејсбук страницеда је пријатељство Кравченка са Стрелковим, који је у петак поднео оставку на место министра одбране Доњецке Народне Републике, датира из 1992. године када је с руским добровољцима боравио управо на подручју Вишеграда.

Бокан демантује да он стоји иза одлазака добровољаца у „Новорусију”.

– Знајући политичку климу и видевши политичке процесе у Србији, нисам ушаоу ту врсту контакта и организацију слања људи у некадашњи источни део Украјине. Мој посао је пробијање медијске блокаде, објашњавање процеса који се дешавају у Доњецку и обнова контакта руског и српског народа – рекао је Бокан, додајући да се на то одлучио да би избегао „непотребне притиске БИА”.

Он тврди да је информација о постојању Срба у украјинској војсци лаж.

– То је спиновање како би се направила вештачка симетрија између оних који бране руско становиште и плаћеника на украјинској страни – рекао је Бокан.

О плаћеницима из Србије који се боре на страни званичног Кијева нема прецизних података. Подаци до којих је дошао наш лист говоре да они тамо не одлазе организовано из Србије, већ преко регрутних центара у Пољској и Мађарској. Поједине информације говоре, мада нема званичне потврде, да се на страни званичног Кијева боре појединци из редова косметских Албанаца, али и још неки припадници националних мањина из Србије.

Наводно,сума коју добијају достиже и до 6.000 долара за борбе против проруских снага, док се за борбу на страни „Новорусије” зарађује скромније – до 1.200 долара.

Страних плаћеника било је у великом броју и у борбама у Либији током 2011. године када је Запад решио да склони с власти председника Муамера ел Гадафија. Према неким информацијама, Гадафи је користио плаћене војнике из Малија, Нигерије, Алжира, али је било и држављана источне Европе.

Ни до данас није сасвим разјашњено какву су улогу у овом рату имала петорица држављана Србије које су, под оптужбом да су Гадафијеви снајперисти, побуњеници држали притворене 21 месец. Они су све време тврдили да су само грађевински радници који су отишли „трбухом за крухом” у Либију, али је многима било чудно што су се на такав подухват одлучили у јеку грађанског рата у овој земљи. За њихово ослобађање били су задужени оперативци БИА, а неки медији су по њиховом повратку у земљу објавили информације по којима су ова петорица Срба учесници бројних такмичења у стрељаштву са завидним резултатима.

Одлазак младих из Санџака на ратишта, посебно у исламским земљама, одавно је јавна тајна. У последње време они најчешће иду у Сирију, али нико не зна колико их је тачно, како се регрутују, где се обучавају… Према неким информацијама, углавном на пут иду преко Турске, где су и кампови за обуку, други иду преко Босне и Македоније, где, такође, постоје кампови, док се трећи обучавају у камповима у другим европским државама.

У Санџаку су по овом питању подељени. Једни сматрају да то ни није борба за ислам, већ посао ратника најамника за паре и интересе великих сила док један број младих људи, посебно симпатизера радикалног ислама и вехабизма, подржава њихов одлазак, величајући их као хероје. Процене су да је до сада око триста муџахедина из Санџака и Космета отишло у Сирију да се бори против режима Башара ал Асада.

Још су у сећању и искуства с плаћеницима који су се борили у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих година прошлог века. Најпознатији је одред „Ел муџахедин” који се борио у саставу Армије БиХ и који је бројао 1.771 особу. Реч је углавном о радикалним исламистима од којих су многи на крају завршили као чланови Ал Каиде и као борци у Авганистану.

У операцији „Олуја”, постоје релевантни подаци, учествовали су плаћеници из Сједињених Америчких Држава. Компанија МПРИ је чак тужена од стране Срба избеглих у САДзбог учешћа у овој акцији и протеривања тада већинског српског народа из Книнске крајине. Иста компанија је касније имала уговоре на Косову. Својевремено су били објављени и спискови страних плаћеника који су ратовали на страни хрватске војске, а посебно су били ангажовани у операцији „Медачки џеп”.

На српској страни су се тада борили већ поменути добровољци из Русије, али и много држављана Србије који су претходно као плаћеници или легионари ратовали широм света. Капетан Драган Васиљковић, Милорад Улемек Легија, Југослав Петрушић и многи други су се пре трагичних догађаја у бившој СФРЈ борили као најамници.

Требало би, међутим, подсетити да одлазак на страна ратишта због идеологије није увек било тако проскрибован. Примера ради, близу две хиљаде Југословена учествовало је у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. године на страни Шпанске републике. Чак њих седамсто је изгубило живот док је велики број њих по повратку у земљу учествовао и НОБ-у. Међу њима је било много истакнутих личности радничког покрета и тадашње КПЈ.

А историја плаћеничког ратовања код нас досеже чак до лозе Немањића. Оружане снаге српских краљева у средњем веку у великој мери сачињавали су страни најамници. Они су заправо били краљева гарда. У време владавине краља Милутина (1282–1321) у Србији је било највише најамника. Долазили су углавном са запада, из Италије, Немачке и Шпаније, а било је и припадника источних номадских народа: Кумана, Турака, Татара, Алана…

За једне су они најобичнији „пси рата”, а за друге добровољци. То је најчешће дилема која их прати и која се не разликује само по углу посматрања, већ и по томе да ли су плаћени или крваре из идеала. Без обзира на то који су њихови мотиви, на крају крајева, зар нису то људи који воде нечије туђе ратове и битке, далеко од своје породице и најближих?

(Политика)

Ознаке: добровољци, плаћеници, Сирија, Украјина