Прочитај ми чланак
Страх министра полиције Радивоја Милојковића да ће на кнежевића Милана Обреновића бити извршен атентат претворила се у ноћну мору после тзв. Теразијске бомбе у мају 1871, а постала његов стални кошмар после још једног догађаја.
У јесен те године Милан је отишао у посету Смедереву. Баш када је седео у пољском клозету, попустиле су даске и цео нужник се заједно са њим стропоштао у септичку јаму. Кнежевић је потегао револвер и испалио два метка у ваздух, па су гардисти успели да га спасу да се не удави у измету. Полиција је ово назвала „намештајем“ и атентатом, тврдећи да су даске биле пререзане. Међутим, за владу коју су водили кнежеви намесници, а који су за бомбу на Теразијама тврдили да је масло карађорђевићеваца, смедеревски „намештај“ је био чиста случајност. Клозет се, оценили су они, урушио од дотрајалости.
Милан је знао да је до престола стигао захваљујући намесницима, али овакав немар према себи није могао да им опрости. То ће и показати наредних година, нарочито према Јовану Ристићу и Миливоју Петровићу Блазнавцу. Описујући његов карактер, политичар Стојан Новаковић је током година утврдио да је кнез Милан Обреновић одгајан да нема много обзира према потчињенима. У вези са тим забележио је и ово: „Један пут је негде 1875. године краљ Милан неколицини од нас приповедао како се при ступању на престо после пунолетства 1872. године, носио мишљу да похапси намеснике (Блазнавца, Ристића и Јована Гавриловића), да објави као незаконито све што су они радили, и да настави на оно што је по смрти кнеза Михаила остало.
Али, рече краљ, мене још нико није знао и још ми нико није могао веровати и изгледао сам као дете. Зато сам пустио ствари да иду својим правцем“. Прва влада коју је кнез Милан саставио чим је преузео власт од намесника била је продужење намесничког режима. Блазнавац је именован за председника министарског савета и министра војног, а Ристић за министра иностраних дела. Трећем намеснику Јовану Гавриловићу је услишена молба за пензију
(Вести)
