Прочитај ми чланак
Без борбе против наркоманије нема класног освешћавања, солидарности и еманципације омладине
Знајући да је омладина носилац прогреса, капиталистички ситем нуди младим људима многе лажне алтернативе како би отупео или заварао њихов револуционарни „инстикт“. Систему који ствара беду, сиромаштво и ратове, како би ништавна мањина остварила своје богатство пљачкајући огромну већину људи, нису потребни свесни млади људи. Млади људи, људи који ће већину свог живота провести у будућности креирају свет у коме ће живети.
Они су данашњим системом незадовољни, они га мрзе јер их тај систем лишава пристојих услова живота. Већина младих људи како у Србији, тако и у читавом свету јесу жртва капиталистичког варварства које уништава читаве генерације. Данашњи млади људи су лишени будућности. Њима је онемогућено да се образују, лече, имају свој кров над главом, да раде, креативно се изражавају…
Због такве ситуације, многи млади људи траже бег од стварности. Мучна свакодневица која је суморна, многе младе људе изједа, бацајући их у апатију и депресију. Буржоазија би била најсрећнија кад би код младих људи преовладавало стање незанитересованости, безвољности и одсуства жеље за променом. Свакако да су наркотици најопаснија лажна алтернатива коју буржоазија сервира младим људима.
Буржујска пропаганда младима ствара представу да је немогуће имати занимљив и узбудљив живот без конзумирања наркотика. Буржоазија је, како у Србији, тако и у читавом свету, покренула многе кампање за легализацију дроге. Ове кампање воде разне невладине и грађанске иницијативе које су финансиране од крупнога капитала.
Користе се различитим аргументима, како би показали зашто је легализација ‘неопходна’. Једни се позивају на људска права, сматрајући да је избор сваког појединца да ли ће да конзумира нешто или не, док друга, умеренија, струја сматра да постоје лаке и тешке дроге, и да се оне не могу сврстати у исти кош. Обе струје тврде да би се легализацијом наркотика стопа криминала и насиља смањила, а да би се државни буџет пунио од пореза. Такође, заговорници такозваних лакших дрога, у првом реду марихуане, истичу да су се њена својства показала као лек у медицини, тако да је и то разлог због чега ју је потребно легализовати.
Аргументи обе струје које се залажу за легализацију наркотика су крајње смешни и банални. Они свесно заборављају чињеницу да људи који су на психоактивним супстанцама великим делом нису свесни свога понашања, они постају зависници који не бирају средства да дођу до истих, тако да би њихово масовно коришћење само довело до повећања насиља и криминала.
Што се тиче људских права и слободе избора -та тврдња је нарочито лицемерна. Пре свега, како зависник о наркотицима може имати слободу избора? Ако неко коришћењем психоактивне супстанце може угрозити себе и безбедност неког другог, о каквој слободи можемо онда говорити? Та тврдња је шупља, јер човек који постаје зависник о наркотицима нема свест да угрожава ни себе и своје здравље, а ни околину, а ако и има ту свест он није у стању да се њоме одупре физичкој или менталној завистности, ништа друго га не занима -Једини смисао постојања наркомана постаје конзумирање дроге. Такав човек једноставно не може самосвесно одлучивати о властитим поступцима. Он постаје роб наркотика, они почињу да управљају њиме. Све у свему, по овој аргументацији испада да се под појмом слободе може подразумевати слобода избора неслободног зависника.
Такође, тврдња оних који истичу да се марихуана треба легализовати јер се користи у медицинске сврхе, прилично је упитна. ( Иза ове тврдње, и у њену одбрану млади људи, нажалост много чешће устају ради властите зависности, неголи зарад могућег општег интесера у виду медицинског напретка, што је врло живописан пример последица наметања лицемерног буржоаског система вредности.) Наравно да ми као комунисти заступамо научни поглед на свет. Стога марихуана, уколико одиста поседује лековита својства, као лек треба да се користи у медицинске сврхе, али то не значи да њено конзумирање није штетно, јер било који лек који човек користи на неправилан начин и на своју руку, може постати штетан. Што се тиче тврдње да би се криминал искоренио легализацијом, она је, такође, неистинита. Проблем криминала не би био решен, већ само легализован и правно заштићен, а они које тренутно не штити закон постали би угледни бизнисмени.
Свако друштво које се заснива на неслободи и експлоатацијском односу међу људима, између осталог је утемељено и на егзистенцијалној (политичкој, моралној, светоназорној итд.) дезоријентисаности потлачених. У том погледу ваља разумети и буржоаска настојања за популаризацијом и легализацијом наркотика, чиме се у име индивидуалне слободе и тобожњих савремених погледа на свет млади људи настоје довести у што више конзумерско -зависнички положај. На тај начин би се огромно незадовољство које постоји код младих људи каналисало, њима би се могло лакше манипулисати, а бенефит би имали управо буржуји који би имали огромне профите, док би страх од друштвених промена био, на радост и у корист буржоаске класе, драстично и оправдано смањен.
Уз дужно поштовање медицинско – научне категоризације на »лаке« и »тешке« дроге, овде се мора приметити да ова категоризација, када се преломи кроз призму друштвене стварности, губи на вредносном смислу. За проблем класно подељеног друштва не постоји смислена категоризација, опијати су опијати у сваком случају, а њихова популаризација се врши како би млади могли добити лажну алтернативу бежећи од суморне реалности и стварних проблема. Та лажна алтернатива се своди на лажну слободу избора која их води у још већи понор и апатију, а као и било која лаж, она не може да реши реалне проблеме младих људи који су осуђени на живот у капитализму.
Стога је еманципација омладине немогућа без борбе против наркоманије, јер особа која конзумира наркотике никако не може бити независна и свесна, не може имати контролу сопствене свести, не може бити слободна, већ је зависна од конзумирања наркотика и произвођења илузије коју они стварају. Људи који постану зависни од наркотика постају спремни да ураде било шта и било како само да би дошли до психоактивних супстанци. Код таквих људи је убијена свака доза солидарности, морала и свести. Буржоазија легализацијом дрога жели да створи армију ходајућих зомбија којом ће моћи лако да манипулише и контрололише је.
У трговини наркотицима се концентрисано испољава сва неморалност буржоаског система који је зарад профита спреман да уништава здравље и животе великог броја младих људи. Наркоманија представља кукавичлук и неспремност појединца да се суочи са правим изазовима и проблемима. Буржуји управо и желе да пропагирањем конзумирања наркотика од младих људи створе кукавице, убијајући њихову креативност и самоинцијативу. Циљ им није да младима дају вољу за животом, већ да њихову свест опседа потреба за конзумирањем наркотика, који ће их тренутно бацити у екстазу, а касније у депресију.
Масовно коришћење психоактивних супстанци међу омладином је политика буржоазије како би млади људи били што мање окупирани свакодневним проблемима и немаштином у којој се налазе. Стога не треба да чуди пораст наркоманије из године у годину у нашој земљи, који паралелно прати општа бесперспективност за младе људе. У времену социјализма наша земља готово да није познавала тај проблем. Легализацијом наркотика повећало би се нарушавање здравља код људи и потреба за њиховим одвикавањем, тако да би се паралелно са приватизацијом здравства увећала клијентела у приватним здравственим установама, што би додатно повећало профит бескомпромисних буржуја.
Човек коме дрога постаје опсесија никако не може бити слободан, стога без борбе против наркоманије нема класног освешћавања, солидарности и еманципације омладине.
Александар Ђенић
(Гласник СКОЈ)
