Да ли ће се за сто година неко од садашњих тајкуна, или сви заједно, у историји славити као великани српског бизниса? Да ли ће и они бити хваљени за блиставу врлину, као на пример Капетан Миша Анастасијевић, јер су од сиромашних постали баснословно богати? И то све захваљујући својој спретности, природном дару, неуморном раду, крепкој вољи, памети и храбрости.

Једном сам упитао блиску сарадницу актуелног тајкуна да ли зна ко је Капетан Миша. Било јој је познато да на београдском Студентском тргу постоји зграда названа Капетан Мишино здање, а за Капетана Мишу нити је чула, нити је нешто знала. Наивно сам почео да сипам информације о њему, али је није интересовало. Била је тако снажно фластерисана за хоризонтални дај-нам-данас-и-одмах, да су све друге димензије за њу биле непостојеће.

Свакако да похлепни снови и глад за новцем стварају историју. Савремени британски историчар Нил Фергусон је у делу «Успон новца» (Тхе Асцент оф монеy) истакао да је финансијска историја суштинска позадинска прича која тече иза званичне историје, и – условљава је.

У актуелној српској кампањи против тајкуна, да ли случајно или не, пропушта се да се истакне да су они само видљиви облици – криминализоване државе. Када би се сви тајкуни промптно осудили и егалитарно бацили у дуговечни запт, криминализована држава постојала би и даље и регрутовала би наредну генерацију тајкунчића. Знам да има орних за исцрпљујућу расправу шта је прво – кокошка или јаје, да ли је тајкун прво створио криминализовану државу или се накнадно он испилио из ње. Једно је сигурно – да без сарадња са многим надлештвима, политичарима, посланицима, службама, не би било ни тог неухватљивог «Уклетог Холанђанина» који броди по таласима узбуркане штампе, изненада се из магле свакодневице појављује и на исти начин нестаје, а наслови му церекаво проричу да само што се није разбио о стену нашег дичног правосуђа, или само што се није насукао на тврди под робије.

-Не може се овде направити никакав велики бизнис без државе, рекао ми је један наш бизнисмен, док је пажљиво разматрао политичке и привредне прилике. Није имао жељу да ми открива рупу на саксији, више је то било мирење са судбином. Они који не желе да буду «овце» и да се препусте ћудљивој српској Фортуни на милост и немилост, морају бити сналажљиви. Сналажљивост се састоји у томе да добијете државу за кума.

А у мраку кумове дубоке кесе сија Али – Бабина пећина. Највећа богатства настају у спрези са државом, ма колико њени грађани били сиромашни. Богатство је код нас реткост, сиромаштво је масовно, и није неуобичајено да у исто време када већина грађана осиромашује, тек неколицина постаје богата и све богатија. Могла би се успоставити неутешна демократска математичка формула – што је већи број сиромашних, то је мањи број најбогатијих. И што мање у џепу имају први, то више у џепу имају други. У истој држави. Једнима је мајка, а другима маћеха. И дуго друштво може бити чемерно заостало, без икакве наде на напредак, и да се управо због тога у њему фантастичном брзином створе огромна приватна богатства. Искрсну као печурке после кише. И на њима и око њих не цвета ништа више.

Не верујем у нашу званичну историју како се предаје по школама и фељтонски и «патриотски» засејава по медијима. Поново ћу цитирати Дубравку Стојановић да је та наука код нас на нивоу предвојничке обуке. Уколико би се пратио «званични» траг, никако нам не би било јасно шта нам се и зашто ово данас догађа. Ако покушамо, међутим, да пратимо траг новца, онда све постаје много разумљивије. Иза славне историје наћи ћемо мафијашке обрачуне, финансијска кумства, опасне ортаклуке у узурпацијама, отимања и прерасподеле државних трезора и фондова. Моћ и снага државе непрестано су се давиле у живом блату дивље корупције.

Не, нећете се преварити, ако помислите да је тако и данас.

Здање на Студентском тргу требало је да буде двор за зета и ћерку капетана мише. Планове су омеле присташе Обреновића и вратиле Милоша у Србију. Капетан Миша, кога је кнез Милош вијао по румунским судовима за дугове, морао је да бежи и у неприлици, а с обзиром да је првобитна намена постала немогућа, несуђени царски двор је поклонио «своме отечеству»

У освиту српске модерне историје стоје један поред другог Милош и Миша, један књаз, други тајкун. Али је и књаз желео да буде тајкун, као што је и тајкун прижељкивао да постане кнез. Њихово велико пријатељство је трајало све док тајкун није из земље и са престола најурио кнеза.

Не, нећете се преварити ако помислите да је ово једна савремена прича.

Капетан Миша нема истражену историју, али има митологију. Митологијом је сакривен од истраживања. Што је мање познат, то је већа слава. Тадашње масе сиромашних, тзв. српски народ, нису могле ни да појме каквим је он финансијским техникама баратао, нити каквим се изворима новца служио. Њих је заслепљивала појавна страна његовог богатства – како је записао један савременик «где год би се Капетан Миша појавио, из њега је цурило злато».

Нема много записа о томе шта је он рекао, или шта је мислио. Изгледа да је био ћутљив све до пред крај живота. Тајкуни не причају, они делају. Са једне дагеротипије сурово нас гледа кошчата фаца, ишибана летњим и зимским, дневним и ноћним дунавским ветровима и кишама. Поглед дивљи, не опрашта. Око њега се шире вучја самоћа и лед. На трен ми се учинио сличним филмском Франкештајну. Оно што га је зближавало с људима били су зајмови, камате, хипотеке, облигације, провизије и цене, комбинације разних спекулација, куповина и продаја, дакле није било емоција. Имао је специјалца за привођење младих жена и девојака, као што их имају и данашњи тајкуни. Изгледа да је био издашнији од њих, јер га нису грдили за разврат, већ су га хвалили на сва уста – ето, свакој је, овај добри човек, давао мираз и удавао је. Постоји његова слика и из каснијег периода, ретуш а ла Виенна, али богатство и власт су га тада већ удесили да личи на средњоевропског грофа. Сличне метаморфозе лика и гардеробе пратимо и протеклих година – успон у хијерархији новца и моћи чудесно мењају изглед, али и однос околине према њима, поданичко обожавање је подстакнуто малим напојницама и ситним услугама. Сусрет са државним фондовима прерушеним у чаробну вилу – Пепељугу и њену тикву, снопом звезданог монетарног праха, претвара у принцезу и мерцедес.

Тражио сам дуго по разним хроникама нешто више о њему, и признајем да сам дуго имао, као и многи други, идеализовану представу о Капетану, заводећи себе пикарском животном причом трговца-пустолова, готовог да буде лик у каквом роману Џозефа Конрада. Прошле године се славило двеста десет година од његовог рођења. Дељене су и награде. У име хуманизма и просвете. Претпостављам да је на филантропску представу о Капетану највише утицала његова задужбина, једна од најлепших зграда у Београду. Вероватно се не зна да је он тим чином великодушног давања предухитрио «отечество» које би му, због његових политичких мешетарења, палату сигурно конфисковало.

Осећајући да му се приближава суђени час и желећи да га потомство памти онако како он жели, Капетан Миша је прво пронашао матију бана, најбољег мајстора који ће га балсамовати. Такву сузеронилачку отрцану причу о томе како се од сиромаха постаје богат могу вам испричати и данашњи тајкуни

Недавно сам чуо да постоје Капетан Мишини мемоари и да су објављени у Гласнику Српског ученог друштва. Уз помоћ колеге нашао сам прилог у Гласнику број 71, из 1890. године. Нису, међутим, то били Капетанови мемоари. На основу селекционисаних Мишиних бележака и из једног дужег разговора са њим, Матија Бан је написао текст «Живот мајора Мише Анастасијевића». А када Матија Бан, тај дубровачки гашпар, српски писац, београдски масон, агилни национални радник и страствени словенофил, пише, онда је свака реч натопљена родољубивим патосом, осим када преписује Мишине белешке са бројкама хладних обрачуна и сувог инвентара поседа, кућа, и читавих области. Текст Матија Бана пре је прави пример панегирика, него прилог аутентичном приказу живота такве колосалне финансијске хидре какав је био овај тајкун. Мало га спашава јер је писан за посебну прилику, као помен, у општој жалости због Мишиног одласка са овог света.

Осећајући да му се приближава суђени час и желећи да га потомство памти онако како он жели, Капетан Миша је прво пронашао најбољег мајстора који ће га балсамовати, а затим је позвао пенушавог Бана у своје букурештанске дворе и три недеље га гостио и фасцинирао анегдотама из властитог живота. Такву сузеронилачку отрцану причу о томе како се од сиромаха постаје богат могу вам испричати и данашњи тајкуни. Можда ће се и они балсамовати, али халапљива мотивација за брдом пара има корен у њиховој нади да ће савремена медицина открити средство против умирања, па да буду спремни за бесмртност ма колико коштала.

Капетан Миша је при крају живота схватио да право племство не дају новац, ни власт, већ дух, да речи књижевника и песника овековечују. А Матија Бан готово да није имао мере у похвалама. Чак је написао да је «тај човјек поклонио, може се слободно рећи, половину стеченог блага на цијели хуманитарне и просвјетне», мада уопште није био упознат са размерама Мишиног блага. И тако се рађају легенде. Одушевљени, пригодни текст Матија Бана био је касније основ за уздизање и митологизовање овог српско-румунског тајкуна. Чак се као пример његове великодушности наводило што је Илији Гарашанину опростио повећи дуг. У тој хвали недостаје битна информација која рашчарава ову милост и човекољубље: Илија Гарашанин је био дугогодишњи министар и јавне и тајне полиције, у специјалним везама са Русијом. И наравно да нема трагова ко је ту коме и због чега све био више дужан.

Стварни, земаљски живот Капетана Мише у Србији, а ван легенди и мемоара из друге руке, изгледа другачије. Подсетио бих на ставове Косте Стојановића (већ сам на овом месту писао о њему) да је ослобађање земље од Турака било мотивисано економским интересима. Прича о националном ослобођењу је касније накалемљена. Он је, такође, тврдио да Србија није ушла у ред модерних држава заслугама и еволуцијом, већ пре као руски мостобран на Балкану. Дакле, у време када ће, тада још увек само Миша, ескалирати у регионалног тајкуна, Србија је била у статусу рађања, непотпуна и без уређеног живота, какав подразумева држава. Управо у таквој и зато што је била таква, подунавски трговац добио је гориво за високе финансијске орбите.

У освиту српске модерне историје стоје један поред другог Милош и Миша, један књаз, други тајкун. Али је и књаз желео да буде тајкун, као што је и тајкун прижељкивао да постане кнез.

Њихово велико пријатељство је трајало све док тајкун није из земље и са престола најурио кнеза. Не, нећете се преварити ако помислите да је ово једна савремена прича.

Кнез Милош је избацио Турке из скупљања пореза и тај сељачки зној у облику новца усмерио у нешто што је назвао Покретном и Непокретном касом. Из Непокретне касе је давао зајмове «у отечеству честитим људима… под умерен интерес». Ко су били ти «честити људи»? Кнез Милош и његово одабрано друштво скоројевића, начичкани разним звањима и орденима, који су се трудили да се обогате што пре и што више. Није их занимала производња, фабрике, радионице, мада се индустријска револуција већ ширила Европом. Нису стварали раднике, занатлије, мајсторе. Занимали су их сопствени профити, кеш и некретнине – имања по околним земљама, злато и новац у страним банкама. Милош је брзо видео да је Миша окретан и суров бизнисмен, лукав и опрезан, иницијативан и упоран, на паре крвожедан попут вука. Укључио га је у своје послове, и убрзо је Миша, кога Милош титулише капетаном, касније и мајором, добио по препоруци кнеза из Народне касе позајмицу од хиљаду дуката.

Сви су били задовољни и мирни док се у једном тренутку у каси није накупило преко милион дуката цесарских. Број дужника је стално растао и попео се на 66, а међу највећим дужницима је био Стојан Симић, који ће убрзо заједно са својим братом Алексом имати одлучујућу улогу у побуни против Милоша. Уверен сам да је све што је у кампањи против Милоша било речено о његовој самовољи и тиранству било инспирисано тиме што се повећој групи похлепних и завидљивих нашао као препрека за уживање у тих милион дуката. Уследио је јуриш будућих тајкуна, који су отели и касу и власт и протерали и оца и сина из Србије. У причу о «уставотворцима» не верујем. Та парола је била алиби за ординарну пљачку. Уосталом, народ их је, боље познајући њихову природу и карактер њиховог дела, назвао именом које су и највише, због своје безобзирности и пактирања с Турцима, заслужили – «османлије». Неко време су се и колебали, да неко од њих може постати нови кнез. Али за будуће тајкунске послове више им је одговарало да имају кнеза-лутку с којим ће да манипулишу и који ће им одобравати зајмове и носити одговорност. На престо су довели Александра Карађорђевића и успоставили нову династију.

Вођама преврата опраштају се стари дугови и они узимају нове зајмове у десетинама хиљада дуката. Претходно најзадуженији међу њима – Стојан Симић подиже 50 хиљада дуката, а Капетан Миша наредних година узимаће толико зајмова да му је у једном тренутку дуг био у висини 80 одсто осталих дужника. Тако је настао «подунавски Ротшилд». Дугове нису враћали годинама, а на крају би се са државом пребијали са по неком од својих многобројних кућа.

 

Чланак „Живот мајора Мише Анастасијевића“, аутора Матије Бана, објављен је у Гласнику Српског ученог друштва број 71 из 1890. године.

Оног часа када се кнез Александар Карађорђевић супротставио моћном Миши, био је по хитном поступку смењен. Од поткупљене српске скупштине и њеног инстантног председника – српско-румунског држављанина Капетана Мише, српски кнез се спасио бекством у турску тврђаву на Калемегдану. Права моћ у тој протодржави била је у рукама оних који су из Народне касе за себе позајмљивали брда дуката. У тој преломној ситуацији Миша је био у дилеми да ли он да се промовише у кнеза или трон препусти мужу своје најомиљеније ћерке – Саре Карађорђевић. Здање на Студентском тргу требало је да буде двор за његовог зета и ћерку. Планове су омеле присташе Обреновића и вратиле Милоша у Србију. Капетан Миша, кога је кнез Милош вијао по румунским судовима за дугове, морао је да бежи и у неприлици, а с обзиром да је првобитна намена постала немогућа, несуђени царски двор је поклонио «своме отечеству».

Крајем 19. века Милан Ђ. Милићевић је забележио да «ниједан Србин до сада није могао рећи да је, за свога века, зарадио толико колико је био зарадио Капетан Миша». Хроничари тврде да је у часу његове смрти имовина вредела око 20 милиона франака у злату, а да су његови наследници у двадесети век ушли као пуки сиромаси. Све је отишло, кажу, на путовање, тоалете, коцку на тркама, стране бање и кокоте…

Прича о Капетану Миши завршава се заиста тужно. Његова омиљена, најмлађа ћерка Сара живела је озлојеђена у Паризу све до Другог светског рата. Жудела је да се преко сина врати на српски трон и много труда је улагала у кампање за обарање Обреновића. Париске листове и друштво је снабдевала трачевима монтирајући негативни имиџ о краљу Милану у француском друштву. Али не само да њени натчовечански напори да дође на власт нису успели, него је преваром блиског пријатеља уместо на гробље Пер Ла Шез, сахрањена у општу раку, тако да је као и новац њеног оца нестала без трага.

Али, не треба претеривати у сажаљевању, јер Мишин новац је био и наш новац. Прича би се можда срећније завршила да је улагао у српску привреду него ли у себе и своју породицу. И ваљда је то онда природни пут тајкунских пара да нестану у ништа. Начин на које су добијене одређује судбину оних који их имају и очигледно је да није довољан само новац да би се постало неко и постигло нешто заиста вредно, што би и тај новац и њихове животе учинило смисленим.

Не, нећете се преварити ако помислите да је ово једна савремена прича.

http://www.momcilodjorgovic.com

Ознаке: капетан миша, Србија, српски тајкуни, тајкуни