Прочитај ми чланакЖивот лако може да нам се измигољи из руку и оде у смеру који нисмо очекивали. Ипак, упорношћу се и такве "криве Дрине" могу исправити. Доказ је Славимир Стојановић из Београда, чија животна прича ће вас сигурно, ако сте се запетљали у сплету несрећних животних околности, инспирисати да се покренете и направите чудо.
Славимирова прича, коју је поделио на свој Фејсбук профилу, најједноставније речено, довољна да вам натера сузе на очи.
Он је показао и доказао да никада није касно да се остваре снови, а начин на који је то урадио заиста је фантастичан.
Али да не дужимо… Прочитајте његову исповест и можда и ви пронађете снагу да завршите неке своје приче које стицајем животних околности нисте до сада могли.
„Данас сам завршио факултет. Академију примењених уметности у Београду уписао сам 1987. године.
Цео један живот, тачно 30 година касније, полагањем последњег испита из Психологије, на коме сам добио 10, успео сам напокон да га завршим. У историју улазим као, највероватније, једини који је прво добио Награду за животно дело, а тек затим дипломирао из те исте области. Међутим, ова животна прича није нимало једноставна да би се описала у пар речи.
Наиме, моји родитељи, Љиљана и Момчило, добили су ме веома млади, са тек двадесетак година. Мама је претходно уписала економију, тата геологију. Обоје су факулете напустили када сам се ја родио. Ћале је почео да ради на бензиској пумпи, а кева као секретарица у општинској конференцији омладине. Ћале је покушао из два пута да заврши грађевински факултет који је ванредно уписао у Суботици, али му то није пошло за руком.
Мој ћале је посебан случај. Када је имао 14 година, његов отац, Славимир, по коме сам ја добио име, тешко се разболео и месецима полако умирао прикован за постељу. У том периоду мој ћале је завршавао осми разред и сањао о упису у Средњу архитектонску школу. Отишао је на пријемни. Када се вратио кући, умирућем оцу могао је само да каже да није примљен, да је први испод црте. Та траума га није напустила до данашњег дана када има 70 година.
Међутим, када сам се ја уписивао на Академију, ћале је инсистирао да иде самном и буде ту, испред, све време. Када је дошао дан да се објаве резултати, није ми дао да приђем ни близу огласне табле. Све чега се сећам су његове руке и глава која се из гомиле скачући приближавају уз громогласно: „Стојановићу, примљен си!!!“ Ја тежине тих његових речи и значаја те ситуације за њега нисам био нимало свестан, јер ми је причу о његовој Средњој архитектонској испричао тек претпрошле године на годишњицу мамине смрти. Она никада није завршила факултет, мој ћале такође, а ни мој млађи брат Неша.
Студирао сам уредно и предано четири године, а када је требало комплетирати ту четврту годину, почеле су ескалације сукоба у Босни, а ја сам захваљујући чињеници да имам ујака у Гетеборгу, отишао тамо и уписао се без проблема на чувену ХДК – Високу школу за дизајн код професора ХЦ Ериксона.
Међутим, после пар месеци студирања, уведене су санкције против Југославије, а мени су, на жалост онемогућене даље студије.
Разочарање у том тренутку не морам ни да вам објашњавам. Цео систем по коме сам се годинама веома успешно пењао, срушио се као да је од чачкалица. Моје решење је било да будем што успешнији у послу, који сам, захваљујући упорности и огромном труду успео да добијем у агенцији Саатцхи & Саатцхи у Београду. Стотине награда које сам од тада добио биле су моја подсвесна камуфлажа незавршених формалних студија. 2003. године, док сам живео у Словенији, уписао сам се на Универзитет уметности у Љубљани, у покушају да завршим студије. Добио сам индекс, али нисам отишао ни на једно предавање. Тада сам тек основао своју фирму и посао ме комплетно обузео.
По повратку сам се уписао поново на Академију у Београду, 2008., тада је моја Оља била трудна са Нађом. Мислио сам да је сасвим у реду да, кад је већ будућа мама завршила факултет, није баш ок да будући тата није.
Међутим, моја мама Љиљана се разболела и умрла две недеље пре него што нам се Нађа родила. Није било шансе да се саставим и довршим факултет. Уписао сам га поново 2012. када сам мислио да сам довољно јак да могу. Нисам био.
Али, када је моја ћерка завршила први разред и када сам видео њену књижицу у којој ју је учитељица изразито похвалила, нисам могао више да будем ћале од те и такве Нађе ако не завршим факултет. Уписао сам га, смогао снаге да дам свих преосталих десет испита, које сам положио са скоро свим десеткама.
Озбиљно сам се потрудио, није било нимало шале у свему томе…учио сам, писао семинарске, преслишавао се у свом студију наглас, сам… студенти са којима сам заједно полагао испите гледали су ме у чуду, не верујучи да онај исти дизајнер са телевизије нервозно стеже индекс исто као и они. Ово искуство ми је дефинитивно променило виђење самог себе, продубило постојећа и отворила потпуно нова подручија свести и способности.
Људи, победио сам самог себе, због себе.
Ћале, завршили смо факултет!!!“
