Прочитај ми чланак
(Вести.нет)
На основу понашања Срба и српског руководства у вези с економско-политичко-војним процесима у свету, Европи, на Балкану и самој Србији (посебно у вези са Косовом и Метохијом) све више људи се пита шта се то догађа са мозгом српског народа и његове елите.
Очевидно је једино да се не преклапају елита и администрација, односно да предводници Срба нису истовремено и најумнији међу њима.
Будући да у Србији не постоји институција која би се бавила ефектима планетарно присутног неокортикалног рата, о његовом присуству на српским просторима може се судити само на основу посматрања и одговарајућих индикатора.
Најважније је да се зна да основа за научно препознавање процеса у којем се утиче на људски мозак постоји. Нико не може да негира постојање докумената, који су одредили садржај транзиције и регионализације у којима се ствара „нови светски поредак“.
Основни документи настали после Другог светског рата у круговима кабалиста, језуита и „вавилонаца“ су: Директива 20/1 Савета за националну безбедност САД (усвојена 18. августа 1948.), „Пројекат 80-тих” Савета за иностране послове САД (усвојен средином 1973, Директива 54 Регановог Савета за националну безбедност (усвојена 2. септембра 1982.), Директива 133 Савета за националну безбедност САД и Закон о спољним улагањима САД (усвојени 1990. године), Правило КоВ САД ФМ 100-5 (усвојено у Пентагону 14. јуна 1993.), Памфлет 525–5, објављен 1. августа 1994. у издању ТРАДОЦ-а (Training and Doctrine Command) и .„Заједничка визија 2010” (15,20) настала у Пентагону (1997).
У наведеним документима најављен је начин за „омекшавање“ слободарских настројених друштава, а основа је утицај на свест људи.
Планирано је стварање и стицање истомишљеника и ослонац на њих. Најбољи пример за то су деца из „Отпора“. Разрађена је (зло)употреба невладиних организација у стварању „новог светског поретка“. У процесу регионализације и цепкања националних бића, планирано је стварање „бонсаи држава“.
Стога су прво разбијене федералне државе попут СССР, ЧССР и СФРЈ, а све време је инсистирано на губљењу суверенитета и одрицању од дела суверенитета. Сједињене државе, Велика Британија, Намачка и Француска, као инструменти за стварање „новог светског поретка“ учешћем у Атлантској алијанси, добиле су задатак да не испуштају сталну стратегијску иницијативу у сведимензионом рату са непослушним земљама.
У том рату најважнија димензија је неокортикални рат, у којем се утиче на сензације у кори великог мозга. Занимљиво је да се у .документима „Заједничка визија 2010”, „Заједничка визија 2015” и „Заједничка визија 2020”, може прочитати и будућност планете.
Утицај на информације у мозгу људи, а на тај начин на мисли и емоције, већином се остварује посредством носилаца неоружаних облика агресије. Реч је о институцијама које учествују у стварању „новог светског поретка”.
Невладине организације, финансиране од институција „великог брата“, посебно тзв. миротворачки покрети, раде на регионализацији и стварању аморфне националне масе. При томе, тежиште активности усмеравају на доказе да је национализам највећи непријатељ „новог светског поретка“.
Њихове пробране и сублимиране информације стварају неслогу унутар друштава и поделе на напредне и заостале, а резултат су општа конфузија и апатија. Фондације учествују у „куповини мозгова“ (на пример, Сорош фондација финансира и надгледа српске вундеркинде у Петници).
Агенције куповином основних ресурса (земљиште, вода, руде, енергенти) стварају социјалну несигурност. „Хуманитарне организације” поништавају основе хуманости, ратују, тргују, стављају животиње испред људи… Секте учествују у „унутрашњем одливу мозгова“.
Тако потенцијално умни људи очекују бољу будућност, искључујући се из њеног стварања. Политичке партије и покрети раде по директивама „великог брата“ и обесхрабрују народ. Такав систем изнедрио је бројне „корисне идиоте”, који раде за најимућније лихваре, а да нису на њиховом платном списку. Масонерија је толико инструментализована да се претворила у отуђени скуп моћних људи, који су заборавили да осим личног постоји и друштвени интерес.
Затворени у своје ложе успевају да лепо живе од стечене моћи. Реч је о ментално блокираном скупу људи изгубљеном за стварање извесније будућности. Њихова изолација је важан циљ староримским концептима задојених кабалиста. Фундаменталистичке цркве и „Њу ејџ” покрет имају непосредну улогу укреирању свести и стварању уобразиља.
Они поништавају истину и историју, а доводе цео људски род у заблуду у вези са будућношћу. Непосредније од њих на свест људи могу утицати само оруђа и оружја намењена за неокортикални рат.
Изузетно је важно са се схвати шта све може да утиче на креирање свести људи, које је искључиво везано за људски мозак. Информација је основна, а ништа мање није важна истина да је могуће мењати структуру личности и структуру мозга. На пример, истомишљеници се могу стварати симболима.
Њихово прихватање пре свега разврстава људе и ствара друштвене поделе. На схватања човека утичу религије, информације о погледу на свет, општефилософске информације, које омогућавају да се уочавају и схвате општи и појединачни процеси у свету, и допуштају да се добију нове информације и енергије.
Свест људи обликују идеологија, информације фактичког и историјског карактера, уметност, систем образовања и васпитања (дечија литература, школе, факултети, школске установе, посебно предавања из логике, математике и историје), системи разоноде и забаве (музика, слике, филмови, игре…), тајна и окултна друштва, светски финансијски систем, органи власти, државни закони, државна политика, средства јавног информисања – за тзв. масовну комуникацију, новац, власништво, економске структуре и односи. Исти информациони системи не дозвољавају да истина допре до уџбеника.
Тако не знамо да ли је Хитлер умро природном смрћу, да ли се Земља окреће око сунца или га прати у спиралном кретању, да ли је Вук Караџић, као ватикански плаћеник, грешком променио име Серба и Србе, да ли…
Кроз све наведене државне институције провлачене су од 1989. године антисрпске информације, које су одвојиле Србе од сапламеника и истока, а усмериле их ка отвореним чељистима Запада.
Проф. др Светозар Радишић
