Прочитај ми чланакУ почетку сам је пратила, а касније сам почела и да јој читам дневник, прича жена која је пре двадесетак година користила ову методу шпијунирања детета.
Каже да је ћерку почела да шпијунира чим је ушла у побертет, а да се сада каје што је свесно задирала у њену интиму, али да није имала избора, јер је једино на тај начин могла нешто да сазна и да се увери да јој ћерка неће упасти у невољу.
Ипак, објашњава да јој није било свеједно када је открила да јој ћерка бежи са часова или када је закључила да није наивна као што је она била у њеним годинама. Тада је и откривена њена шпијунажа, јер информације које је сазнала није могла са сачува.
Одувек су родитељи проверавали децу, нарочито тинејџере, али у савремено доба, када опасности вребају на све стране, поготово са друштвених мрежа, све је више мајки и очева који шпијунирају малишане.
Сваки шести родитељ шпијунира своје дете
Истраживање једне британске фирме, у којем је учествовало 2.000 родитеља, показало је да чак трећина њих сматра да је шпијунирање неопходно. Најзабринутији су због тога са ким дете разговара на интернету, колико времена проводи поред рачунара и које интернет странице посећује. Осим тога, сваки шести родитељ признао је да редовно проверава и дететове телефонске поруке и фејсбук. Многи су признали да су били шокирани садржајем СМС порука.
Психолог, Лео Иванишевић каже да не постоји здрава доза шпијунирања деце, јер им се на тај начин поручује да им се не верује и да нису у стању да разликују добро од лошег.
– Родитељи не треба да забораве да су само родитељи, а не полицајци. Да је њихов задатак да науче дете да препозна шта је добро, а шта лоше, а не да параноично вребају и чекају да га ухвате у нечему лошем да би га казнили. Тачно је да је родитељски страх немогуће искључити, и истина је да чак и уколико је дете феноменално васпитано да га то и даље неће заштитити од свих спољних утицаја. Aли, дете пре или касније мора изаћи само у свет када ће морати да се ослони на сопствено расуђивање. Уколико му родитељи не верују, ни оно никад неће научити да верује себи – објашњава Иванишевић.
Родитељ – пријатељ или непријатељ
На тржишту тренуто постоје десетине апликација које прате како деца користе њихове мобилне телефоне. Те апликације бележе где се деца налазе, какве поруке шаљу, које апликације користе и шта раде на друштвеним мрежама, а неке од њих могу све то раде, а да деца то ни не знају. Такве апликације су дозвољене за коришћење, али отвара се питање – да ли би родитељи то заиста требало да раде?
– Шпијунирање деце није добро решење. Шпијунирају се непријатељи, шпијунирамо кад хоцемо моћ. Дакле децу никако не треба шпијунирати, децу треба наџирати и контролисати. На родитељу је да каже свом детету да ће га контролисати и да објасни на који начин ће то да ради. Отварање писама, читање дневника и прислушкивање разговора је потпуно непримерено – твди Иванишевић.
Питање је и како ће родитељ информацију добијену шпијунирањем увести у разговор са дететом, а да то не изазовете отпор и повреду. Психолози упозоравају да је танка линија између заштите и опсесије. Родитељи морају да знају да је адолесценција време када деци треба приватност и индивидуалан простор како би развијали свој идентитет.
Шпијунажа, односно немање поверења
– У принципу када се неко шпијунира, то значи да се у њега нема поверења, као и да постоји жеља да се у потпуности контролише нечије понашање како би то понашање било онако како “шпијун” жели. То онда доста говори и о односу између те две особе. То исто важи и за однос између детета и родитеља. Aко је дете нон стоп шпијунирано од стране родитеља, то значи да тај родитељ нема поверења у своје дете да је способно да се избори са изазовима у комуникацији са другим људима, као и у контроли свог понашања – објшњава Николина Милосављевић, психолог и коучинг за родитеље.
Она каже да постоје ситуације када је дете у одређеној опасности, где је потпуно оправдано да родитељ испрати дететово кретање било по социјалним мрежама, било физички, али да то не би требало да буде свакодневни избор родитеља.
Иванишевић, међутим тврди да адолесценти заправо јако лако провале да их родитељи лажу када им кажу да су случајно видели или сазнали нешто.
– Најбоље је да дете зна да је, у његовом најбољем интересу, због бриге и заштите, наџирано и контролисано. И то тако да и дете сарађује у том процесу. Гајење атмосфере разумевања и отворености треба да искључи потребу за шпијунирањем, јер је у таквој атмосфери могућ договор. Може се тражити да дете да да му се прегледа телефон или компјутер. Важно је бити упућен и разговарати о догађањима у његовом животу. Деци треба приближити да родитељи само желе да знају шта они раде, мисле и осећају, јер треба да им пруже заштиту и науче их животним вештинама. Уколико дете апсолутно одбија да сарађује, у реду је упозорити на последице које неће бити само везане за губитак поверења, већ које ће подразумевати и конкретне акције – каже Иванишевић.
Aко деца лажу родитеље, значи да их се плаши
Уколико дете лаже родитеље, то је знак да се плаше њихове реакције или казне и ту не постоји однос поверења.
– У таквој ситуацији деца не могу да заиста науче шта је добро, а шта лоше за њих, јер им је једино важно да избегну казну родитеља. Добар пример за то је лагање око оцена. Уколико је детету важније да сакрије кеца из математике од тога да тог кеца поправи, то је знак да родитељи и деца нису на истој страни и да дете родитеље посматра као непријатеља. У таквој ситуацији не може се позитивно утицати на дете, јер оно види родитеље као некога ко жели да га повреди и казни, а не као некога ко жели да му помогне – упозорава Иванишевић.
