Прочитај ми чланак
(Вечерње новости, Воја Жанетић)
Прво смо направили мали УРС лифтинг. Затезање око финансија и привреде, уз могуће уклањање вишка и из евроинтеграција и регионалног развоја. Потом смо ишли на убризгавање ботокСПСа, да би се подмладио саобраћај, а можда чак и здравство и просвета
Спарни летњи ваздух зауставио се пред вратима болнице за пластичну хирургију, чији су ходници зујали звуком расхладних уређаја и одјекивали корацима узбуђеног особља. Бројне беле кломпе подно још бељих мантила обигравале су око врата ординације где се обављао последњи преглед после историјске реконструктивне операције.
А у ординацији је спретним потезима искусне руке пластични хирург скинуо и последње завоје са лица некад ружне а сада веома лепе Владе, која је недељама била изложена темељном реконструктивном захвату. Лекар је погледао резултате свога рада, задовољно се осмехну и снажним захватом окренуо наслон ротирајуће столице.
„То је то. Савршено. Можете сада да погледате и Ви“ – тријмфално помпезно хирург се обратио Влади, постављајући столицу и свог пацијента наспрам великог огледала.
„Господе боже, па јесам ли то ја?“ – не препознајући саму себе Влада је ускликнула, а глас јој је вибрирао чудном мешавином зачуђености, радости у настајању и страха у нестајању.
„То нисте Ви. То сте нова Ви“ – чуо се иза Владиних леђа ауторитативни глас хирурга. Влада је уз помоћ огледала погледала у правцу тихог и мирног гласа, да би видела умирујући осмех очигледно самоувереног и задовољног лекара.
„Па шта сте ми ово урадили? Како сам тако лепа?“ – чудила се, не верујући, пажљиво и преплашено додирујући своје лице.
„Прво смо направили мали УРС лифтинг. Затезање око финансија и привреде, уз могуће уклањање вишка и из евроинтеграција и регионалног развоја. Потом смо ишли на убризгавање ботокСПСа, да би се подмладио саобраћај, а можда чак и здравство и просвета. И на крају смо уградили СНСиликоне, где сам их прво уградио себи, да пружим пример осталом особљу, па онда потом и Вама. Надам се да ће овај мој потез нагнати колеге хирурге да на себи изврше МУПилинг, када схвате величину моје жртве и када за то дође време.“
„Ја сам се надала добром резултату, али ни у најлуђим сновима нисам могла да сањам да ће то бити овакво побољшање!“ – усхићена је била Влада, и даље разгледајући свој нови изглед.
„Искрен да будем, и ја сам изненађен. Гајио сам извесну сумњу, ипак су то нове методе: третман таблоидима, превентива уз помоћ хапшења, консултације са клиником из Брисела, најновије немачке методе…. Али сва је срећа па се све добро завршило.“
Разговор је одједном утихнуо, јер је Влада заћутала, задубљено загледана у огледало испред себе. Из ходника се све јаче пробијао жамор бројних гласова.
„Каква се то галама чује, докторе?“ – одсутним гласом је Влада констатовала све гласнију буку иза затворених врата ординације.
„А, то су бројни и разни људи, заинтересовани за резултате реконструкције. Страни инвеститори, представници Европске уније и осталих великих сила, делегације из ММФ-а и Светске банке… Потом домаћа јавност, новинари, аналитичари, синдикати, запослени, незапослени и пензионери, привредници, државна администрација… Нема ко се није заинтересовао за овај реконструктивни захват, који је недељама најављиван и разматран у медијима“ – са поносом је констатовао хирург. „Са тим у вези, ако сте се довољно нагледали резултата нашег рада, ја бих волео да изађемо испред врата и да коначно покажемо свима шта смо урадили.“
„Па добро, што да не. Волим да ме људи виде како сада изгледам“ – са не малим поносом и са не претераном скромношћу Влада је устала из своје столице и кренула према вратима
„Изволите. Ви имате предност“ – галантно је испред Владе врата од ординације отворио хирург.
Врата су се отворила, галама се појачала, аплаузи су се чули, блештали су у светлосним рафалима блицеви фото-апарата. Влада се појавила пред раздраганим и радозналим скупом, насмејана и ведра. А онда је све утихнуло и еуфорија је уступила место неком другом, супротном осећају присутне масе, који је немо гледала у резултат реконструкције.
„Зашто ћуте? Нешто није у реду?“ – Влада се узбуђено окренула ка хирургу.
„Не знам шта им је. Све смо урадили како треба“ – тихо је говорио доктор, гледајући крајичком ока грбу на Владиним леђима, урођену ману која се није могла уклонити, без обзира на спретност лекара и савременост пластичне хирургије као такве.
А штета. Био би то веома успео захват.
