Прочитај ми чланак
(Евроазија)
Руски Немац. Убеђени евроазијац. Рођен у Минхену 1988-ме. Завршио „Klostergymnasium Schaftlarn“ у Баварској и „Clifton College“ у Енглеској. Преселио се у Русију 2006-те. Дипломирао на МГИМО МИД РФ где је основао и стао на чело Евроазијског дебатног клуба. Лидер евроазијског омладинског покрета „Млада Евроазија“ и руководилац Центра за евроазијско-европску сарадњу при Институту ЕврАзЭС. Експерт ИНИОН РАН. Област интересовања: философија евроазијства, евроазијске интеграције, проблеми друштвено-економске модернизације, пројекат „Велика Европа“.
„Једно знам и рећи ћу вам тајну, да ће Русија бити спашена само као евроазијска држава и само кроз евроазијство“, Л.Н. Гумиљов
Често чујем како људи шапућу. Често видим како људи преврћу очима на оно што су чули. Шта? Како то – дошао из Немачке у Русију са намером да овде проживи живот?
„Глупи европски дечко! Још ће пожалити што је напустио Немачку, још ће сазнати како је живети у овој рупи; омирисаће овај живот и фино се вратити назад у своје топло уточиште!“ Да, слажем се, у нашој земљи има заиста много проблема, али ја нисам слепи романтичар.
Ја видим на десетине алкохоличара и бескућника недалеко од зграде у којој живим, видим како људи бацају отпад пред ноге стојећи поред канте; видим како се свађају око ситница у аутобусу када изгубе нерве после дугог радног дана. Видим непотизам и распрострањену корупцију. Ја све то видим, али ме то не плаши, већ даје подстицај да покушамо да унапредимо нашу домовину, испуњава новим идејама и покреће на акцију.
Зато сам одлучио да прво организујем Евроазијски клуб МГИМО, где студирам, а затим и омладински покрет „Млада Евроазија“, да бисмо имали сајт у Русији и осталим земљама ЗНД, за образовање нове елите и могућег решења горућих проблема кроз евроазијску философију.
Мислим да је омладина главни покретач апсолутно свега. И што више људи „пробудимо“, изведемо из стања равнодушности и пасивности – то су за нас веће шансе да помогнемо да Русија постане снажна и просперитетна земља, а будући Евроазијски савез заиста моћна интеграција.
Осим тога, нисам био задовољан како је евроазијство било представљено у Русији до формирања „Младе Евроазије“. Након свега, није тачно да је евроазијство – идеологија руског империјализма, ауторитарности, „совјетштине“. Желим да људи гледају на Евроазијски пројекат као на добродошлу дуго очекивану шансу да се живот заједнице промени на боље, као и на изградњу тога што су класичниевроазијци називали „Државом Истине“.
„Или је он, можда, само губитник? Пре свега, тамо у Немачкој је живео на белом хлебу, ничим се није истицао, никога није дирао. А онда је дошао код нас – за њега, наравно, у банана републику – и почео ногама отварати врата. Заслепљен неким покретом, и хоће да ми сви овде слушамо шта он то говори са свог звоника. Просто не може да се оствари тамо! Никада неће постати Рус!“
Не волим да се хвалим таквој категорији људи, али ћу кратко одговорити. Рођен сам и одрастао у породици имућних интелектуалаца: мама – Немица, која је власник хотела у Минхену, чистокрвна Баварка, тата – емигрант из СССР-а, познати лекар, један од најбољих ортопеда у Немачкој. Његова бака је била племкиња, која је касније депортована у Казахстан – но, уобичајена прича за руске Немце.
Школовао сам се у приватним школама у Баварској и Енглеској, током лета живео у нашој породичној кући на Флориди, САД. Речено, по руски – живео као бубрег у лоју. Дакле, најреалнија обмана је мислити о мени као о човеку који је доспео од сиромаха до богаташа.
Живећи у Енглеској, добивши сва овоземаљска блага, укусна јела, у једном тренутку сам схватио да, све што имам је – празно. Почео сам осећати да душа остаје гладна и након лепог и укусног јела. Жестоко сам осећао да ми нешто недостаје. Тада сам имао 15 година и још увек нисам схватио шта је то.
У то време сам почео много да читам, испуњавајући духовну празнину знањем прохујалих епоха, и некако наишао на руске мислиоце, наравно, у преводу, јер нисам знао руски језик. У мени се почео будити тај руски део, који ме је водио и приморао да сазнајем све више и више о тој земљи, која је за мене била мистерија.
У потрази за својом душом, са ентузијазмом сам читао руске класике, посебно дивове руске социјално- философске мисли: К. Леонтјева, Н. Данилевског, Н. Фјодорова, С. Булгакова, С. Берђајева, Г. Флоренског. Већ тада нисам имао никакву сумњу да ће моја судбина бити повезана са судбином Русије. Тако се и догодило. Инсистирао сам на пријему на руски универзитет – изабрао МГИМО и отишао.
Негде на другој години сам први пут прочитао „Излаз ка Истоку“, из 1921. године и од тог тренутка евроазијци постају део мог живота, они су изван сваке конкуренције. Н. Трубецки, П. Савицки, Алексејев и остали су најцеловитије изразили речима оно што сам ја већ осећао према Русији-Евроазији. Она није ни Запад ни Исток, и представља везу оба почетка и независни „средишњи свет“, пол будућности…
Дакле, чак и пре него што је постало „мејнстрим“, почео сам пажљиво изучавати евроазијство и сматрам себе сада евроазијцем „верним до коске“. Сада, за разлику од мог претходног живота у Немачкој, са породицом – прелепом женом и бебом – живим у малом, скромном стану близу Москве, као обични совјетски грађанин. И знате шта? Заиста сам срећан! Зато што срећа није у новцу, већ у љубави. У потрази за руском душом, ја сам постао руски православац. Руски, не зато што мој отац има руске крви, већ зато што ја сам себе васпитавам руски. Чак и црни човек може постати руски, ако искрено воли Русију, ако свим својим бићем показује своју посвећеност њеној традицији и култури, градећи је. Чак је и Стаљин једном рекао: „Ја сам Рус грузијског порекла“. Посвећеност овој светлој идеји и јесте људска моћ Русије и евроазијске мисли.
