Прочитај ми чланакИсповест Нишлије Предрага Ђорђевића (27) коме су игре на срећу доскоро загорчавале живот: На терапији сам против зависности, али кад неко спомене добитак као да нешто заигра у мени.
Пре него што је постао зависник од коцке, Нишлија Предраг Ђорђевић радио је два посла и живео нормалним животом, као и сви млади људи. Као и већина зависника, кренуо је са улозима „на ситно“, ишао је у спортске кладионице, играо рулет, залазио у локале са покер апаратима… Убрзо је почео да продаје све што је до тада стекао, али и оно што су његови родитељи годинама стицали…
Затекли сми га на редовној групној терапији на Клиници за заштиту менталног здравља у Нишу. После петогодишњег коцкарског стажа, на овој терапији је већ три месеца.
– Почео сам са другарима – прича Предраг.
– Улагали смо по 200, 300 динара. После су то већ биле велике суме, моја плата, а затим и цео пазар из приватне књижаре коју држим са родитељима – каже Ђорђевић, иначе музички продуцент.
– Ишао сам из глупости у глупост, из лажи у лаж. Продавао сам злато, свој музички студио, кола, све што сам могао. Када више нисам имао шта, почео сам да се задужујем где сам стигао. Сада гледам да искореним те ситне лажи, јер коцкар може у тренутку да измисли причу, мозак нам ради 200 на сат кад је у питању новац, односно начин да се до њега дође. Продао сам све што сам имао у кући, све до пре неких три месеца, када сам напокон лупио главом о зид. Тада сам се се последњи пут коцкао. Схватио сам да ми је потребан стручна помоћ. Дошао сам овамо, у Клинику за заштиту менталног здравља.
БОЛНИЦA У БЕОГРAДУ
У Клиници за заштиту менталног здравља у Нишу се примењује бихевиорална терапија која подразумева подршку породице и саму мотивацију пацијента да буде излечен, ако нешто од тога изостане тај вид терапије не може да помогне и ти људи немају коме да се обрате. У Нишу не постоји дневна болница за лечење ове врсте зависности. Једна установа тог типа постоји само у Београду.
Ђорђевић је сада на лечењу. Програм кроз који пролази подразумева да сада нема новац код себе да не би дошао поново у искушење.
– По овом програму, немам никаквог додира са новцем. Имам девојку која ми буквално дневно даје колико ми треба. И, много ми је лакше. На сваком кораку су коцкарнице, деси ми се да сада када неко спомене коцку, да је добио, или нешто слично, осетим како нешто заигра у мени, али сасвим сам другачија особа од пре три-четири месеца. Знам да нема излеченог коцкара. Мораш да будеш свестан да си увек у апстиненцији, до краја живота – каже Ђорђевић.
Он је вратио своје дугове, а у томе је имао среће јер су му помогли родитељи, а без њихове помоћи, каже, не зна где би завршио.
-Највише пати породица – каже Ђорђевић.
– Кад буде боље мени, биће и њима. То су јако дубоке ствари, нешто што родитељи не треба да осете и да чују. То свакоме може да се деси. Када погледате колико има коцкарница у Нишу, а верујте ми у њима нису само људи са улице, то погађа све слојеве друштва. Мушкарце и пензионере, жене, младе, старије. Правило не постоји.
Психијатар Владан Радивојевић каже да за сада у Клиници имају стотинак регистрованих зависника од коцке, међу којима су и двојица малолетника, али да је реалност много другачија од тога броја.
– Стање је више него алармантно, овај број кладионица које имамо у Нишу на сваком кораку очигледно одговара људима који их отварају, али чини ми се да одговара и другима, јер видим да се рекламирају на сваком кораку, па и на државној телевизији – каже Радивојевић.
– Оно што је проблематично јесте то што је људима који покушавају да оставе коцкање потребно да се изолују од тих дражи, а пошто се кладионице и коцкарнице рекламирају на сваком кораку, изолација практично постаје немогућа.
Он наглашава да је патолошко коцкање озбиљна болест коју често прати суицид, а обично се људи јаве на клинику тек када изгубе све друге начине за решавање проблема у које западну.
– Тешко се лечи ова врста зависности – каже Радивојевић.
– Са друге стране, друштво и здравствени систем нису препознали озбиљност ове болести, а и пунктови за лечење ових људи практично не постоје, тако да и кад се они јаве на лечење, адекватан третман не постоји.
