Само у друштву свог пса Паја, Ирац Марк Китинг препешачиће 2.000 километара, од Београда до Крфа. И натраг. Ходаће четири месеца стазом коју су пре 100 година прешле избеглице и српски војници повлачећи се преко Албаније. Његова мисија је да овом необичном шетњом скрене пажњу на проблеме наше деце која се лече од рака и боре се за живот, као што су се и пре једног века борили Срби кроз албанску голготу. Сав новац који прикупи ићи ће у опремање Дечјег одељења Института за онкологију и радиологијуСрбије у Београду.

Марк је кренуо пре три недеље из Београда, путем кроз пет земаља, Србију, Црну Гору, Албанију, Грчку и Македонију, а преко неких од највиших планина у региону. Јуче је успео да пређе пут до чувеног моста на Ђурђевића Тари до Жабљака. Планира да до четвртка стигне у Подгорицу.

– До сада нас је и време служило, али ваљало би да уђемо што пре у Црну Гору и Жабљак пређемо пре хладних дана – рекао нам је Марк.

– Имамо шатор, који нам је склониште од кише и место за одмор. Да би све ишло по плану, дневно морамо да прелазимо 40 километара. Зато не можемо увек када хоћемо да станемо и одморимо се. А људи нас свуда лепо прихватају, вест о овом походу већ се проширила. Нуде нам преноћиште, одмор, да нас нахране и напоје.

Пре овог хуманитарног ходочашћа, прича Марк, посетио је децу оболелу од рака у београдском Институту за онкологију. Упознао је малишане који пате од страшне болести. Од тада, има само један циљ, да сакупи довољно новца за набавку специјалне медицинске опреме, која ће им помоћи да се излече. Сав дониран новац ићи ће преко Удружења „Увек са децом“ – директно за куповину инфузомата.

Необичан добротвор ожењен је Весном, која је наше горе лист, а сплетом околности његов прадеда и Веснин деда били су део исте историјске драме пре 100 година. И они су корачали за свој живот, током Првог светског рата, борећи се на истој страни.

– Надахнуће за ово путовање добио сам од два изузетна човека – мог прадеде, потпоручника Томаса Фредерика Вона и Добросава Петровића, деде моје супруге – каже Китинг.

– Њихова заједничка прича почиње пре тачно 100 година, када су и они морали да корачају за свој живот, а обојица имала невероватну срећу да преживе. Добросав је стигао до Крфа, а касније се на Солунском фронту борио заједно са мојим прадедом који је био у ирском пуку. Инспирисала ме је њихова жеља за животом, као и жеља и воља коју имају и ова изузетна деца која се боре против опаке болести. И увек када ми буде баш напорно на путу, помислим на ту децу и добијем снагу да наставим.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Ирац, Срби