Прочитај ми чланак
Судбина као да је окренула леђа браћи Немањи (5,5), Михајлу (8) и Страхињи (11) Петровић из Грачанице. Тројица малишана већ три године одрастају без родитеља. О њима сада брину рођаци. Трагедију, која их је снашла на Ускрс 2010, када им је отац Славиша (39) убио мајку Биљану (28), а потом пресудио и себи, још не могу да сакрију, о чему сведочи превелика туге у очима, које ретко подижу ка посетиоцима…
– Мали Немања имао је тек нешто више од годину дана када су остали без оба родитеља. Тада су их преузели баба и деда, који су живели у Обреновцу, и тек што су се привикли на нову средину, прво им је преминуо деда, а јуна прошле године и бака. Од тада, бригу о малишанима преузео је стриц Владимир (58), који их је довео у родитељску кућу у Грачаници, где се сада стара о њима – испричали су „Новостима“ у Црвеном крсту чији су волонтери организовали хуманитарну журку за помоћ браћи Петровић.
Света Живић, секретар Црвеног крста у Грачаници, објашњава да је највећи проблем што је кућа у којој бораве прилично стара и руинирана, са бетонским подовима, старом столаријом и кровом који прокишњава.
– Зна се шта је њима најпотребније, али нажалост то нико не може да им омогући – сузних очију одговара стриц Владимир на питање шта је малишанима потребно, да би им се макар мало олакшало детињство.
Осим што спава са братанцима, Владимир већи део дана проведе са њима, док им његова супруга Зорица (52) спрема оброке, пере гардеробу…
ТРАГЕДИЈА ЗБОГ ЉУБОМОРЕ
Несрећа у којој је Славиша, који је радио као полицијац, убио своју трудну супругу Биљану, догодила се за Ускрс 2010. испред гинекологије КБЦ у Грачаници где је она радила као медицинска сестра. Пошто је позвао да изађе, по речима очевидаца, уследила је расправа, а потом је у несрећну жену испалио неколико хитаца из служебног пиштоља. Одмах потом испалио је хитац себи у главу. Пријатељи и рођаци истичу да је узрок убиства и самоубиства највероватније била љубомора.
– Када дође са посла, супруга нам спреми ручак, а потом и вечеру док доручак углавном купујемо… У чишћењу куће често јој помаже и мој син Душан (22), студент Више царинске школе у Грачаници – прича Владимир.
И док пред малишанима избегава да прича о несрећи, каже да су деца послушна и добри ђаци. Кроз осмех признаје да се Михајло често сам намеће да одради неки посао. Стидљиви и повучени, малишани, ипак, радо дочекују посетиоце у малој и трошној кући надомак центра Грачанице. На питање ко највише помаже стрицу и стрини око свакодневних послова, најмлађи Немања издваја најстаријег брата.
– Страхиња ме често испрати до вратића, али и Михајла до школе – прича стидљиво риђокоси дечак који, као и мало старији Михајло, често погледује у најстаријег брата као да у њему тражи утеху.
Оборених глава, као да се стиде посетилаца, на питање шта би волели да добију на поклон, дечаци само слежу раменима.
– Иако се рођаци труде да им ништа не недостаје, очева кућа у којој су смештени је прилично неусловна због влаге и прокишњавања. Неопходно је да се замене кров и столарија, односно да се уреди под – објашњава Биљана Вуковић Маровић, радница Црвног крста у Грачаници, која напомиње да поред рођеног стрица и стрине малишанима често помажу и други рођаци, пре свега Иван Петровић са супругом.
НИКО ИХ НЕ ПОСЕЋУЈЕ
Осим тога што малишанима не може да понуди условнији смештај, стриц Владимир, који прима минималац, ипак признаје да дечаци у другим стварима не оскудевају и да им пензија коју примају на име родитеља, у висини од око 30.000 динара, подмирује основне потрепштине.
– Најжалије ми је, ипак, што их нико не обилази. Ето, пре више месеци затражио сам посредством Центра за социјални рад изводе рођених за дечаке, али још их нисмо добили – каже стриц Владимир.
(Вечерње новости)
