Прочитај ми чланак
(dnevno.rs)
Остале су ненаучене лекције из прошлости, када су Бошњаци-муслимани, једном у Другом светском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог века, наивно насели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост, као дивљач у сезони лова и одстрела.
Навршава се 72 године од доношења муслиманских резолуција 1941. године, у августу, септембру и октобру 1941. године, када су муслимански прваци, верска лица, трговци, земљопоседници, судије, државни службеници, те бројна хуманитарна и културна муслиманска удружења, у Сарајеву, Бањалуци, Мостару, Тузли, Бијељијни, Зеници, Требињу и Приједору, дигли глас против усташког терора над Србима и Јеврејима, те злочина усташких провокатора који су под фесовима, глумећи муслимане, вршили злочине над Србима, покушавајући да изазову српску освету над муслиманима, што им је и успело.
Медвеђе услуге НДХ
У тексту Сарајевске резолуције, констатује се да власт Независне Државе Хрватске смишљено уноси раздор између муслимана и Срба тиме што се, на основу учешћа појединих муслимана у усташким злочинима, за злочине усташа окривљују муслимани како би се изазвала српска одмазда према муслиманима.
– Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потези који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин бедно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако уверење у безбедност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима уверење да је ово систем који се смишљено проводи. Многи католици, свесно, за своја недела која су провођена у последње време, бацају одговорност на муслимане и представљају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних – стоји у Сарајевској резолуцији.
У реферату др-а Мухамеда Хаџијахића из 1971. године наводи се да се зачетком свих муслиманских резолуција 1941. године, а пре свега сарајевске, може сматрати скупштински закључак организације илмије (свештенства) 14. авуста 1941. године.
Доношењу Сарајевске резолуције, 12. октобра 1941. године, наводи Хаџијахић, претходило је више седница главног одбора друштва ‘ЕИ Хидаје’, затим две конференције муслиманских друштава и јавних радника. Након што је текст резолуције потписало око 97 потписника, резолуција је званично достављена министру др-у Јоси Думанџичу, који је настојао, по Павелићевим директивама, да претњама и застрашивањима приволи потписнике да опозову потписе, али му то ни у једном случају није успело.
Након сарајевске, уследило је доношење резолуција у Мостару, Бањалуци, Бијељини, Приједору у којима се бошњачко-муслимански прваци оштро супротсављају терору над Србима и Јеврејима, одвођењу и ликвидацији читавих породица, насиљу над женама, децом и старцима као и пљачкању њихове имовине.
У Бањалучкој резолуцији се на пример наводи да Муслимане испуњава нарочитим негодовањем, чињеница што су одређени елементи увукли у противсрпску акцију, у коју се укључио ‘и дио муслиманског олоша, што ми жалимо и осуђујемо’.
– Ми знамо доста примера где су усташе приступиле клању хришћана под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом где су четири колоне усташа дошли с фесовима, удружили се с муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило и у Босанској Костајници, где је на исти начин и за један дан поклано 826 хришћана.
И у Кулен Вакуфу се то исто радило и ту се нарочито истакао Мирослав Матијевић, усташа из Врточа. Ту је поклано око 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. септембра, када је Кулен Вакуф запаљен и где је платило главом хиљаду и 365 муслимана, људи, жена и деце.
Ми знамо случајеве где су неке усташе католици ударили на хришћане с повицима: ‘Удри, Мујо, држи Хасо, не дај тамо Мехо’, и слично. Ми знамо и таквих случајева, где се шаптало хришћанима, како их убијамо и кољемо ми балије, да их тако истребимо. Да смо ми хтели требити и преверавати Србе и друге, могли смо то да чинимо пре неколико стотина година, када смо имали више власти него данас и када се такав поступак могао лакше правдати него данас – наводи се у Бањалучкој декларацији те готово идентично и у свим другим декларацијама првака и виђенијих људи Бошњака-муслимана, 1941. године, које је Павелићев повереник за Дринску бановину Хакија Хаџић, у једном свом памфлету од 15. фебруара 1942, резолуције означио као ‘декларације против државе Хрватске и против усташког покрета’.
Тако су се муслимани нашли између лажне бриге и поштовања од стране нацистичког сателита – НДХ, као према ‘хрватском цвећу’, њеног игнорисања и запостављања са једне, и четничких освета за злочине које су чинили усташки провокатори и ‘муслимански олош’ са друге стране.
Муслиманске декларације представљају доказ да је код Муслимана преовладала грађанска и национална свест те сазнање да их је НДХ насамарила и довела на сам руб уништења.
Између две ватре
У још необјављеној књизи Теуфика Хоџића, о муслиманским антифашистима, партизанима и организаторима устанка у рогатичком крају, међу којима посебно место заузима његов отац Мујо Хоџић Црни, каже се да је за опстанак НДХ, као сателитске квази-државе, покушај да се Муслимани прикажу као природни савезници, био управо пресудан.
– Због тога је за њих, иоле масовније учешће Муслимана у устаничким редовима, представљало злоћудни тумор, који је, по сваку цену, требало одстранити. За део српског етничког корпуса, који се тих дана повео за националистичким паролама, појава Муслимана у устаничким формацијама такође је била неприхватљива. Проценат таквих на запуштеном рогатичком простору је нажалост био застрашујуће висок. Дакле, појава Муслимана међу Србима, устаницима, била је скоро незамислива – наводи Хоџић, који на једном месту описује свиреп усташки злочин у једном српском селу, којег су усташе желеле да припишу муслиманима, и на њих навуку гнев Срба.
Јефтином пропагандом усташких власти према Бошњацима – муслиманима, као расно најчишћем делу хрватског народа, уз помоћ пропаганде јерусалимског, нацистичког муфтије, окупационе власти, желеле су пошто-пото да муслимански део становништва окрене против Срба, иако су ова два народа и тада, и касније живела заједно, врло измешана по градовима и селима, а на почетку аустро-угарске окупације, ратовала на истој страни и били на маргинама унутар доминантно католичке царевине која је форсирала католички фактор у земљи.
Од приклањања усташким властима, Бошњаци-муслимани имали су само проблеме и велика страдања. Усташка пропаганда успела је да на муслимане навуче српску освету, што опет није никакво оправдање за четничке злочине над Бошњацима – муслиманима, не би ли их тако судбоносно везала за себе, без алтернативе.
И на почетку деведесетих, када су пропагандисти на предизборним скуповима почели да везују муслиманске, односно заставе СДА за хрватске бајраке, било је јасно да се спроводи мање-више иста пропаганда, окретања Бошњака-муслимана против Срба, форсирајући тобоже природно партнерство са Хрватима, што је опет на српској страни вратило оправдано негативна сећања из Другог светског рата.
Деведесете: Иста мета, исто одстојање
Хрватски националисти из деведесетих, на челу са Туђманом, за кога упућени теоретичари тврде да га је још шездесетих година прошлог века врбовала Немачка обавештајна служба, које је здушно, обавештајно контролисала, и војно помагала Немачка, те им пружала логистику и уточиште деценијама пре југословенских ратова, покушали су преко немачких агената, босанских муслимана да придобију муслимане и наоружају их, како то спомиње Дејан Лучић на пример у једном од својих узбудљивих шпијунских романа, наводећи да је пропала акција наоружавања Бошњака у Источној Босни, јер су се двојица агената посвађала око новца којег су донирали имућнији Бошњаци, на пример из Фоче и других места.
Хрватима и владајућем ХДЗ-у су очајно требали Бошњаци, јер се пут у независност без придобијених Бошњака, није могао ни замислити.
Овога пута, ХДЗ-ова политика није била толико радикална као НДХ-а, и није тако јавно јавно говорила о хрватском цвећу, иако су родоначелници такве политике управо тако гледали на Бошњаке-муслимане, али и са презиром што у себи не гаје жељену мржњу према свему што је југословенско или српско, што нису довољно одлучни да крену у рат против Срба и ЈНА за независност и самосталност. Западни фактор, такође је форсирао савезништво Хрвата и Бошњака, што на самом почетку сукоба, што на завршетку ратова, када су та два народа опет вештачки здружена у војним походима против Војске Републике Српске, а после натерана да живе у заједничком ентитету, насупрот ентитету са српском већином.
И у деведесетим, Бошњаци су се приклонили Хрватима, а изгледа неизбежно и следствено томе, поновило се и тешко страдање Бошњака из Другог светског рата, на пример у градовима источне Босне, као што су Фоча и Вишеград, те у многим другим градовима Подриња и широм БиХ.
Од савезништва са Хрватима и Западом, посебно Немачком која је увек фаворизовала Хрвате, Бошњаци нису добили готово ништа, осим шарене лаже међународног признања, лажних обећања Америке и европских земаља да ће помоћи нападнутој БиХ и Бошњацима, док су у исто време држали на снази ембарго на увоз наоружања.
Такозвано природно партнерство, које је имало ту амбицију да чизмом стане на Дрину, коначно је пукло 1993. године, па је започео крвав сукоб између Армије Републике БиХ и Хрватског већа одбране, у средњој Босни и Херцеговини.
Након рата, међу Бошњацима и Хрватима, остала су да тињају незадовољства и ненамирена очекивања, те ненаучене лекције из прошлости, када су Бошњаци-муслимани, једном у Другом светском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог века, наивно насели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост, као дивљач у сезони лова и одстрела.
Планери оваквог развоја догађаја знали су добро да ће злочини Срба над Бошњацима, учинити више на њиховом одвајању и гајењу међусобних анимозитета, него све политичке и медијске пропаганде света, што ће од Бошњака-муслимана направити беспомоћне западне пијуне, који немају другу алтернативу него да играју као им такозвани пријатељи и заштитници свирају, који наводно једини могу да их заштите од злих Срба што само вребају да их униште и протерају.
