Прочитај ми чланак
У граду Пећи од 20.000 Срба остало је тек њих десетак. Не хиљада, већ појединаца.
На Косову мира нема. Рат споменицима, како су га назвали медији, почео је премештањем споменика погинулим борцима Ослободилачке војске Косова. Влада Србије наредила је да се уклони споменик испред зграде прешевске општине, јер је постављен без дозволе. Та акција у јужној Србији изазвала је реакцију на Косову, где је порушено и оштећено више од 150 споменика на православним гробљима. Косовска влада је са задршком осудила догађаје, али они су ипак унели нелагоду међу Србе на Косову. На осуду само одмахују руком.
„Ако буду хапсили праве кривце, није искључено да ће морати хапсити и саме себе. Албанско друштво строго је патријархално, хијерархијско, и немогуће је да је то неко учинио на своју руку. То је 150 споменика. Не може то један човек учинити“ , рекао нам је Србин с Косова и додао: „Косовска телевизија говори да су то направили сами Срби не би ли изазвали тензије. Ево, славимо Савиндан. Па, ко би се усудио у предвечерје такве славе уништавати властита гробља“.
Симбол нечега другога
Савиндан је празник који се обележава у школама у спомен на просветитељски рад Светог Саве. Он је успоставио Српску православну цркву и осигурао јој аутокефалност. Градио је манастире и цркве у Србији, али и светој земљи Палестини. Устоличио је првог српског краља. Написао Законоправило, које се може сматрати првим српским уставом. Био је писац, дипломата оног доба, монах Сава и на крају светац Сава. За време једног од устанака Срба против Турака, Синан-паша из освете спаљује његове мошти. Требала је то бити порука моћи, али произвела је други учинак. Свети Сава, нетко тко је по начину живота и делима био изразито конструктиван историјски лик, постао је симбол нечег другог.
С његовим именом на уснама најжешћи деструктивци ових простора марширали су кроз историју те тако постали заслужни што је тзв. светосавско православље некима постало синоним за великосрпску идеологију. Све скупа са свецем из 13. века, наравно, и нема неке везе.
Чаробни напитак
Прослава Савиндана у селу Гораждевац на западу Косова, подно Проклетија, близу Пећи, почела је литургијом. Службу у локалној цркви водио је владика Јован Ћулибрк, а помагао му је локални свештеник, отац Југослав. Како кажу мештани, име које изумире и село које никад изумрети неће.
„Ма, ми смо вам ко Астерикс и Обеликс. Остали смо задње српско место на Метохији, али се не дамо. Све су нас окружили, али ми тврдоглаво одбијамо нестати. Никад нисмо напустили село“, објашњава нам отац Југослав.
„Значи ли то да ви спремате чаробни напитак?“, Питамо га. Прво смијех, а онда: „Немамо друида и чаробног напитка, али имамо дрвену црквицу стару 800 година, још је Свети Сава помиње у књигама. Више се не користи за мисе, али њено постојање даје мештанима снагу равну чудесном напитку“.
Пуцкетало је из пећи око које смо се натискали у трошној кућици у близини цркве, коју је Чедо ложио багремовим дрветом.
„Како се живи? Овде се увек живело тешко, није ово лаган крај. Али ипак, наш је. Радио сам у Београду као електричар, по целој Србији као монтер централног грејања и ево ме сад овде са 11.000 динара социјале. С тим новцима се не може живети, а још и Албанци … „, говори Чедо.
Након завршеног обреда група је кренула према школи, где је одржана централна прослава. Програм у спортској дворани привукао је много више становника од службе у цркви. Након представе у ходнику је постављена богата трпеза. Послужење достојно празника, а Гораждевчани јеђаху у миру. Ни по чему се није могло осетити да су тензије повишене. Повремено би селом прошло полицијско возило, а у близини споменика и гробља могао се видети покоји полицајац.
„Чудно је то“, жали се Милош.
„Некад су овде радиле фабрика бицикала, батерија, било је посла за све. Данас, ако можеш нешто зарадит ‘на пољопривреди, срећан си човек. Код нас нису рушили по гробљима, али пуцало се на споменик у центру села. Пуно је људи отишло за послом, пре петнаестак година било нас је трипут више. Сад у месту живи око хиљаду људи, али вјерујем да би се многи вратили само да имају од чега живети „, додаје.
Срби и Албанци на Косову деле исту судбину, барем кад је животни стандард у питању. Стопа незапослености је 75%. Већина их месец преживљава са мање од 100 евра. Напуштамо Гораждевац и крећемо према Дечанима. Сва лепота културног добра нулте категорије израња међу стрмим обронцима планина. Импресиван комплекс манастира Високи Дечани под заштитом је УНЕСКО-а. Одједном на прилазној цести уочавамо тенковске препреке, стражарску кућицу и италијанске специјалце, припаднике КФОР-а. Неколико стотина метара даље, на улазу у сам манастир, још један контролни пункт. Дочекује нас отац Сава и уводи у цркву.
Ако манастир споља изгледа импресивно, унутрашњост оставља без даха. Нису то избледјеле цртежи, већ потпуна покривеност цркве фрескама, фасцинантно очуваних интензивно плавих боја. Отац Сава објашњава да можемо сести и попричати, али у циљу смиривања страсти није овлаштен давати изјаве о дневнополитичким догађајима. Код прогона 1999, у сигурност манастирских зидина склонило се двјестотињак Албанаца. Отац Сава и монаси пружили су им уточиште од српске паравојске. Слично су урадили и са угроженим Србима неколико година касније. И уз све то, уочи православних празника становници оближњих места блокирају долазак ходочасника у манастир. Пре шест година самостански је зид погођен из зоље. Починилац је приведен, а на суду се бранио како је гађао веверицу и није имао злих намера.
Милошевићеви покличи
Југозападни део бивше покрајине назива се Метохија. Корен ове речи на грчком означава црквену земљу. Сматра се да је цела удолина била велики црквени посед. Неки подаци говоре да је у национализацији само од манастира Високи Дечани комунистичка власт одузела више од 700 хектара земље. Остављено им је тридесетак хектара. Сада је под новом управом и то доведено у питање.
Локалне власти одбијају верификацију у земљишним књигама. Није ту помогла ни Србија која је имала довољно времена, од распада Југославије до отцепљења Косова, провести денационализацију у колијевци српске државе у коју се куну српски политичари последњих деценија, укључујући и легендарно Милошевићево „Нико не сме да вас бије …“, до пророчанског „Не чујем вас, али ћу да вам одговорим …“ Управо те две реченице знаковите су за догађаје прошлог десетљећа. У граду Пећи од 20.000 Срба остало је тек њих десетак. Не хиљада, већ појединаца. Све више Србе на Косову „бију“, а све чешће политачара из Београда не чују њихове вапаје. Није тајна да се овдашњи Срби осећају преварени од Београда.
Тадићева бивша жена
Пећка патријаршија још је једно од заштићених места на Косову како од УНЕСКО-а, тако и од КФОР-а. Само, овде стражу држе словеначки специјалци. У смирај дана стигли смо у манастир, а владика Ћулибрк повео нас је на вечеру. Скромна трпеза, ни налик оној из школе, лимено посуђе, редовница која чита предање о Светом Сави …
Припаднице сестринства седеле су са нама за столом. Старице, с изузетком две или три млађе редовнице, благовали су у тишини, повремено нас нуткајући храном. Знали смо да за столом седи и бивша супруга Бориса Тадића. Хтјели смо је свашта питати, али је њена жеља да се третира као било која друга монахиња морала бити услишана. Умирујући ред самостана означавао је да је још један метохијски дан завршен.
Пре четврт века радио сам репортажу за омладински лист Вал коју је ондашње државно тужилаштво забранило. Моје су симпатије биле на страни слабијег и угроженог – албанског народа. У историјски тако кратком периоду ситуација је постала дијаметрално супротна, балканско клатно се зањихало и поставило у супротни положај.
(РТС)
