Reporteri "Novosti" u Gori, gde Gorancima preti nova asimilacija iz Prištine. Kosovske vlasti vrbuju đake da prihvate bošnjački jezik, prvi korak do albanskog.

Репортери „Новости“ у Гори, где Горанцима прети нова асимилација из Приштине. Косовске власти врбују ђаке да прихвате бошњачки језик, први корак до албанског.

Никад нису посустали. Никад посрнули. А била су тешка и страшна времена. За њих и њихове породице. Они су остали привржени коренима, свом словенском пореклу. Сви су их својатали и сви су желели да буду оно што нису. Бугари, Македонци, Албанци…

Они су Горанци. Сви озбиљни истраживачи су сагласни: Горанци су Срби по пореклу, који су под притиском Отоманске империје примили ислам, али су сачували српски језик и ћирилично писмо.

Ових дана на најјужнијој тачки Србије, на обронцима сурове Шаре, а на поглед прелепе планине, Горанци су суочени са новим притисцима. Можда и најтежим до сада. Јер, како нам кажу овдашњи домаћини, ти притисци су толико перфидни да их само ми, овдашњи народ, који се на стотину ватри пекао, у танчине препознајемо. Зато смо допутовали у Гору, на позив људи којима прети нова асимилација.

– Хоће да постанемо Бошњаци, како би нас лакше превели у Албанце, мада, ни једно ни друго никада нисмо били – тако нам кажу у Гори.

Ми наше саговорнике нећемо именовати, како бисмо им сачували мир и сигурност, мада је и једно и друго овде, управо ових дана прилично ровито. Искуство из прошлог времена опомиње Горанце: каменице полете на децу чији су родитељи искрено отварали срца да са Албанцима не могу никад и никако.

Пред нама је слика која речитије од сваке речи даје за право саговорницима „Новости“…

Деца Горанаца до школе пролазе поред нових белега, нове косовске државе. Протеклог јула у Драгашу је подигнут споменик Адему Јашарију, у бронзи, у природној величини. Преко пута је билборд са његовим ликом за цео излог клуба ветерана УЧК.

Питамо се, шта ће Јашари у Гори?

– Да Горанце опомиње да им је судбина најизвеснија, уколико би уз темеље нове косовске државе, коју, ето, персонификује Јашари, треба да вежу своја сидра – одговарају Горанци. – А ми то читамо другачије: или то прихватите или спакујте кофере. На кофере смо навикли, нису нам били тешки ни у најтежим временима, али смо се с тим коферима, нераспакованим, увек враћали. Враћали макар да умремо овде. То право нам нико никад није могао да одузме.

Горанци су се вазда везивали за Београд, па и овој најновијој бури – још чвршће. Из престонице Србије, која их се не одриче, а они верују и да неће, њиховој деци стижу уџбеници. Наставницима који предају по српском програму стижу плате. Пензионерима, пензије. Радницима који су били део српских фирми, без обзира што су им отете, стиже део плате – минималац. Горанци су формирали и своју општину која се наслања на Србију. Администрацију такође плаћа Београд.

– Нама је најважније да нашој деци стигну уџбеници, али ево, половине је септембра, а нема ни једног нашег детета у Гори које име комплетне књиге – говоре Горанци. – Није проблем у Београду, проблем је што се на административним прелазима између Србије и Косова ти уџбеници плене, али зато књиге на бошњачком долазе отвореним путем из Приштине за отворена врата асимилације.

Нисмо били у прилици да прелистамо те књиге. Нити да завиримо у учионице у којима се учи по бошњачком програму. Једноставно, следили смо упозорење Горанаца да би и то могло да изазове проблем: „Биће тешко кад ви одете, а ми останемо“.

– Приштина је, на пример, за два ђака чији су се родитељи определили да им деца уче по бошњачком, запослила осам наставника, међу њима и мајку то двоје деце – слушамо причу у Гори. – И нашим наставницима, комшијама, родбини, понуђено је да буду део тог новог наставног система. Какви Бошњаци? Ми то нисмо! Ми тај језик не разумемо… али разумемо да је то најперфиднији вид асимилације која, нажалост, полако заживљава. Манипулише се са људима без посла, без егзистенције, поготово прилично необразованим.

Жао нам је што је у Ресетлици у школи у којој има највише основаца, више десетина њих прихватило нови, измишљени језик. И, шта се тамо дешава: горанским ђацима, који уче по плану Србије, наставници бошњачког закључавају школу. Приштинске просветне власти траже да им препустимо учионице. А Приштина ни динар није уложила да се у школи унапреде услови рада. Тако, наша деца по неколико дана чекају да се школа отвори… Тешко је, али ми остајемо на свом путу захвални што нас на том путу Бог чува, а Србија издржава.

ВРЕДНА ДЕЦА ГОРАНСКА

У Мликама, селу надомак Драгаша, гимназијалци и ђаци других средњих школа, а све школе у једној згради, некадашњој старој основној. Ова деца су понос Горе. Сви уписују факултете. У Митровици, Нишу и Београду више од две трећине у року заврши високе школе. И сви са просеком изнад осам.

ВЕРУЈУ ДА НЕЋЕ БИТИ ИЗНЕВЕРЕНИ

У Гори, према казивању овдашњих људи, данас је око 8.000 Горанаца. У школама више од 800 ђака учи по програму Србије. Пре 1999. у 19 села живело је 20.000 Горанаца. Последњи рат на Косову за њих је био трагичан због привржености Србији. Уписали су и две жртве из тог времена. Говоре да су после другог рата албанизовани, да су им променили презимена. Али, памте и то да су у време цара Душана били уписани у његовој хрисовуљи, као највреднији део царског корпуса. Краљ Петар их је, после Првог рата декретом заштитио. Сада се надају да ће бити у савезу српских општина. Верују да неће бити изневерени.

Izvor: novosti.rs

Oznake: Goranci, Milena Marković, Priština