Прочитај ми чланак
После ослобађајућих пресуда хрватским генералима, државни врх се такмичи у изјавама да ће и Србија, попут Хрватске бринути о свих својим грађанима оптуженим или осуђеним пред Хашким трибуналом.
Међутим, у пракси, породица генерала Радислава Крстића који је пре две године умало убијен у затвору у Великој Британији, већ годинама, далеко од очију јавности и пажње државе, живи на рубу егзистенције, а сада јој прети и исељење из стана мада за њега има све потребне папире.
– Тешко ми је да изговорим, али као да неко намерно чека да мој отац умре у затвору како би ме иселили из овог стана јер је неко одлучио да се баш ту усели. Верујте, на рубу сам и живаца, али и егзистенције.
– Више немам одакле да плаћам закуп Војсци, а при том сам приморана да од почетка ове године плаћам и све могуће дажбине за други стан у коме нико не живи и који сам купила по сагласности Управе за инфраструктуру Министарства одбране због реализовања одлуке и решења о размени власништва.
Најтрагичније од свега је што на телевизији гледам наше званичнике који тврде како помажу породицама хашких оптуженика или осуђеника, а од 2004. године потпуно сама финансирам сваку посету оцу – прича у есклузивном разговору за „Вести“ Тамара Крстић.
Апсурд
Према њеним речима, њеном оцу је 2000. године Министарство одбране, тадашње СР Југославије донело решење које је потписао министар, да се генералу Крстићу додељује стан у Рашкој улици у Београду. Затим следи решење да га може откупити тако што ће Војсци предати свој стан, а онда и следеће решење којим се прецизира све у вези замене та два стана.
Наизглед једноставна прича кроз коју је прошло на стотине официра Војске, у случају генерала Крстића је доведена до апсурда.
– Од 2005. године, када смо се уселили траје и наша агонија због које неко мора да одговара. Најпре је замена станова стопирана, јер смо сазнали да стан који је по одлуци министра предвиђен за размену, није легализован.
– Ни сама не знам колико сам пара потрошила да бих прикупила све папире у вези са легализацијом тог стана, а онда, пошто је требало да се чека доношење неког подзаконског акта, на предлог Министарства одбране, марта ове године, тај стан сам продала будзашто да бих купила други који је специјална војна комисија прегледала, и такође писмено, 19. марта ове године, дала сагласност да може бити предмет размене.
Да бих купила тај други стан подигла сам и кредит, а и додатно сам се задужила код пријатеља, да бих тек на крају, сазнала да замена ипак није могућа и то зато што је стамбени досије мог оца у Суду још од 2004. године.
Нећу се предати
– Да није трагично било би смешно. Прво су нам рекли да је татин стамбени досије у Војном одељењу Специјалног суда, затим да је у Управном суду, да би на крају рекли да је у Првом основном суду у Београду. Сваки пут смо супруг и ја обигравали прагове тих судова и након свих провера уредно узимали писмене потврде да стамбени досије није у суду, као и да се против мог оца не води никакав спор пред истим. У свим судовима на писарници би нас у чуду питали како то да Министарство одбране нема броја предмета, под којим је тај досије наводно у суду.
Да невоља никада не иде сама, Тамара је прошлог месеца добила и опомену из Министарства одбране за неплаћене месечне закупе стана (око 2.000 евра), уз опомену да ће их, ако дуг не измире у одређеном року тужити.
– Једноставно више немам одакле да плаћам. До сада сам само за куповину тог другог стана, плаћање пореза и разноразних дажбина потрошила огромну суму новца. Ако је некоме циљ да ме и физички и економски убије, на одличном је путу. Али, ако неко сматра да ћу између стамбене егзистенције и свог оца одабрати ово прво, грдно се вара. Нека ме и истерају на улицу, али ћу „родити новац“ да бих барем једном годишње видела свог тату – признаје ова жена која се због очигледне неправде, недавно писмено обратила и председнику Србије, Томиславу Николићу и министру одбране, Александру Вучићу.
– Не тражим ништа да раде мимо закона или на своју руку, нити тражим нешто туђе. Тражим само оно што ми припада и што сам требала да добијем још пре 12 година. Ако ова држава заиста жели да помогне својим грађанима, посебно онима који су пред судом у Хагу, онда то треба и практично да покаже. Искрено, верујем у министра Вучића. Верујем да је одлучан да рашчисти са криминалом у држави и Војсци, јер за ово што се мени догађа неко треба да одговара – каже на крају Тамара Крстић.
Пример Хрватске
– Понекад ухватим себе у размишљању шта би било да је мој отац био хрватски генерал. Не само што не би доживео овакву пресуду у Хагу, већ би и мој положај, као његове кћерке био много другачији. Нажалост, далеко смо ми и од Хрватске и од БиХ – каже огорчено Тамара.
Питање пуковнику
У више наврата сам, чак позивајући се и на Закон о доступности информација, покушала да разговарам са човеком који је начелник Управе сектора за људске ресурсе, пуковником Слађаном Ристићем, који нам је и дао писмену сагласност да купимо стан у гарнизону Београд, како би решили процес размене власништва, а коначно и наше стамбено питање.
С обзиром на то да ме именовани господин није хтео примити, сада га јавно питам: „Пуковниче Слађане Ристићу, ако сте знали да је стамбени досије мог оца „наводно у суду“ још од 2004. године, како сте могли у децембру 2011. године да ми дате писмену сагласност да купим други стан.
Тужба против Србије
Тамара Крстић каже да је комплетну стамбену документацију дала на увид неколицини адвоката и да су се сви „крстили“.
– Кажу да без проблема могу да тужим Министарство одбране Србије и да ћу тај процес добити пред судом. Али, не мислим да је тако нешто потребно овој земљи. Довољно смо већ понижени – прича Тамара Крстић.
(Вести)
