Прочитај ми чланак
(„Политика“ се, кроз речи из пера и уста Владе Петрића, у суботу, 6. априла 2013. на 5. страни Културног додатка, спрда са Србима, српским језиком, српским писмом ћирилицом и постхумно чак и с песничком величином какав је био Душан Матић.)
Најстарије дневне новине „Политика“ у Србији, отако су – више већ не знамо коме – продате, начиниле су хиљаде грехова према миленијумском српском писму ћирилици на коме су их основали браћа Рибникарови почетком 20. века. Оне тако пишу о српској азбуци да би се, чини се, најрадије већ сутра „пребациле“ на хрватску латиницу, али им је још незгодно да то учине.
У време главне уреднице Смајловићеве обвјављен је срамотан „сербокроатистички“ наслов „Штитити ћирилицу, не запостављати латиницу“! Као да има игде у свету нашег (српског) примера неуставог и неприродног одузимања суверенитета свом писму у свом језику.
Међутим, ово што је „Политика“ под главноуредничком палицом Бујошевића објавила у суботу, 6. априла 2013. године (случајно, је ли, на Дан бомбардовања Србије од нациста 1941. године!?) из пера некога Владе Петрића ма стр. 5. Културног додатка (баш „кулутног“!?) превазилази сву „памет“ коју су показивали досадашњи „сербокроатистички“ и комуњарско-глобалистички тумачи чувеног антићириличког изума „богатства двоазбучја“ само за Србе и њихов језик у целој Европи и приде целом свету.
Само се Србима стотуну година у Србији од квазистрручњака из језичке науке „сербокроатиста“ продавало „богатство доазбучја“ у једном језику (српском), на основу којег су Срби данас доведени до просјачкопг штапа у хрватизованој поткултури преко абецеде сачињене у 19. веју за све говорнике српскога језика католичке вероисповести који су мопгли да говоре српским језиком, али нису могли да га пишу на српској ћирилици.
Ово је најружнија „поента“, што би песници, као Душан Матић да је жив, казали. Ту су се скроз срозали до дна и Петрић и „Политика“ која му је дала реч на овај начин. Писцу чланка у „Политици“ „Јалово ссловољубве“ удара после „равно пет деценија“ постхумно на образ, знање и песничу величину славног Душана Матића који није робовао на српској културној ускогрудости, али није било ни глобалистички отпадбник који није знао фредност и улогу свога писма у свом језику.
Нека Петрић и његова „Политика“ ове речи које смо овде цитирали понуде Немцу, Мађару, Хрвату, Французу и било коме другоме, па нека им кажу како су њихови народи у тешкој „заблуди“ што немају у свом рођеном језику деобу на два писма и сербокроатистичко (српско) „богатство двоазбучја“, него се, „сироти“ и „некултурни“ баве „опсесијом свога писма у свом језику“.
Тешко нам је да кажемо Петрићу и његовој „Политици“: „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине“, јер смо убеђени да и Петрић и, нарочито, столетна продата „Политика“ сасвим добро знају шта чине и то свесно и лукаво чине народу који је школом доведен до заблуде да ће се једино Срби у целој Европи и свету „обогатити“ тиме што ће шизофрено само српски језик писати и латиницом ни ћирилицом, бар док не нестане и ово мало преосталих изузетака на ћирилици у Србији и у српском језику данас.
Преко комуњарског насилног налога изнутра, а преко понижених сербокроатистичких правописаца и квазистручњака „сербокроатиста“ у Матици српској и САНУ, пре свега, извршено је највише насилно и заблудно латиничење Срба и у самој Србији још крајем седамдесетих гоиднна 20. века. И сва каснија борба Ср4ба за своје писмо налазила је највеће отпора оживљавању ћирилице у злоупотребљеној Матици српској,у САНУ, у Институту за српски језик и на катедрама за српски језик у целој Србији.
Зато није могло доћи још до спровођења уставне одредбе из Члана 10. Устава Србије, усклађеној с једноазбчком праксом целе Европе и престижног света у свим светским језицима. Српски квазистручњаци (какав је у овом тексту „Политике“ и Влада Петрић) никако да схвате зашто нико у Европи и свету ко жели да чува свој језик на свом писму, не уводи такво двоазбучје и не одузима суверенитет своме писму у своме језику. Јер је тешка шизофренија уведена у народ који дели његов мозак на два писма у једном језику.
А „Политика“ у тексту Владе Петрића објављује и невероватне очигледне лажи које немају никакве везе са здравим мозгом и моралом.
На пример Влада Петрић баш у „Политици“ пише у суботу (6. априла 2013. године на стр. 5. у тексту у коме једино наслов „Јалово словољубље“ нешто значи, али изван тог текста, и то за „Политику“ и самог Петрића) чак и ово: „Томе доприноси и недавни захтев да се из српског језика искључи латиница и забрани употреба туђица (страних израза и речи), чиме се насилно кочи природан развитак савременог језика и писма.“
Наравно, нико здрав од стручњака никада није тражио да се „искључи латиница“ јер и нико на свету не тражи да се друга писма искључе из других језика када је то природно. А тражено је нешто сасвим друго – да се решење питања писма и српскога језика усклади с целокупном европском и светском престижном праксом у решавању питања писма у сваком другом једноазбучком језику на кугли Замељској и да се то решење, истовремено усклади с одредбом усвојеном на референдуму у Србији у вези с природним решењем питања писма (и) српскога језика и српскога народа… То је, дакле, не само спрдање с ћирилицом и српским језиком и српским народом, него је и спрдање са истином.
Ружна спрдња Петрићева и „Политикина“ налази се већ у следећој реченици: „истовремено, Хрватска је поново озваничила равноправно коришћење ћирилице и латинице.“
Где је то учињено у Хрватској, када, од којих стручњака и у ком народу у Хрватској се то догодило и у ком језику, јер се писмо не одваја од језика? Наравно да то нити је учињено у Хрватској у вези с „хрватским језиком“ нити ће, сасвим сигурно, икада бити учињено.
Па у Вуковару се недавно окупило 25.000 протестаната који нису дали да се српском народу, којег је тамо 35 одсто, испишу називи улица и на српском писму, и то по међународним прописима усклађеним с Уставом Хрватске и њиховим Законом о језику и писму.
А камоли да ће Хрвати бити наивни до те мере до које су наивни српски „сербокроатристи“, па да дозволе себи такву глупост и неприродност – да свој народ почну да деле по писму у „хрватском језику“. То чудо да се (и) у Хрватској догоди, могу да очекују само Влада Петрић и „Политика“ која му је дала простор да објави овакву шизофреничну тврдњу.
Петрић и „Политика“ се праве сувише „наивним“ па пишу и овако: „Не знам због чега сам у вишим разредима гимназије почео да пишем и латиницом на ужасавање родитеља и чуђење појединих наставника.“
Видите, не зна, тобож овај човек, писац овог огавног антићириличког „сербокроатистичког чланка, зашто је почео да пише латиницом уместо ћирилицом. Човек и новне се праве да не знају да је то био налог с Новосадског договора о српскохрватском језику да се погрешно спроводи Трећа тачка Закључака Новосадског договора (1954) да се оба писма „подједнако омиле“ да би се одмах у следећој фази српска ћирилица (као, тобож, „равноправна“) почела замењивати хрватском абецедом (као, такође тобож, „равноправна“) заменила хрватским писмом. Смишљено латиничење чији су намере постојале хиљаду година дале су плода у насиљу комуниста и „сербокроптаиста“ над Србима и њиховим писмом.
То су насиље и забвлуде ширили прво комуњарски подреопаши са сербокроатистима у школама чије је „глобалистичке“, а, у ствари, антисрпске кадрове плаћао народ из народног буџета. Онда се брукају и Петрић и столетна „Политика“ предочавањерм примера Немца који је Петрићу српски језик писао ћирилицом. Немац је био нормалан човек и знао је које је српско писмо у српском језику, а то Петрић и „Политика“ желе да и данас не знају.
Онда овај „Политикин“ специјални „писац о ћирилици“ и „Политика“ кажу за здравог човека невер5оватну ствар на овај начин: „Опсесија ћирилицом коју националисти уздижу до небеса не происходи једино из хиперродољубља, него су јој узрок и други махом субјективне побуде, међу којима неке делују хумористично, о чему сведочи и мој сусрет (пре равно пет деценија) са песником Душаном Матићем, поклоником француске културе и уметности, који је још као студент пригрлио модернизам и неконвенционалан песнички израз, а у друштву сматран префињеним козером.“
(7. април 2013)
