Прочитај ми чланак
Без истинске реституције српске језичке науке србистике и без темељне лустрације српских лингвиста од сербокротистике, српски језик је на путу да ускоро сасвим изгуби српско име, а српска ћирилица већ се, што се тиче опште њене употребе у српском језику, већ свела на надгробне споменике и у ретке нове књиге на том писму.
Катана (вероватно неко мудар под псеудонимом) написао је 29. децембра 2012. ову тачну мисао:
„Од те масе (мисли на народ који пише ћирилицом – појаснио контекст Д. З) до данас нема ништа, а Ви (мисли на меленкост под именом Д. Збиљић – објаснио контекст Д. З.) на овоме радите већ 20 година. Маса је отуђена од високих академаца који сами себи скачу уста и прекројавају историју. Ни устав ни академије ни матице нису ништа без народа. А данас, српски народ већином пише хрватском латиницом, а за то су најодговорнији просветни радници, академци и (недостатак) културе у Србији – замљи која одваја мање од једног порцента буџета за културу!“
1. Давно се (1954-1968) завршило латиничење и православних Срба
Наша малнкост је одговорила: „Браво, Катана!“ И нешто сам мало (унајкраће) томе додао.
То, готово исто тако и зато, о томе говоримо и пишемо двадесетак година. Без сасвим друкчије српске струке (језичке, наравно) нема ништа. Јер та струка иде у све врсте школа и по ширини и по висини, а писмо се учи и на њега се стиче навика у школи. Значи без србистике (чисте науке о српском језику) нема спаса ни српском језику ни српсјком писму.
А народ? Народ се учи у школи. Него где би се учио ако већ постоје толике школе?
У својој последњој књизи „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011, на укупно 1.072 стране) детаљно смо објашњавали то и упозорили да је целокупна српска лингвистика 20. века била у темељу „промашена инвестиција“ јер је ишла странпутицом, супротно темељној Вуковој реформи коју је глорификовала, а узгред је фалсификовала Вука и претворила га у сербокроатисту, што он никада није био. Зато неки данас мисле да је све зло од Вука, не схватајући да Вук јесте узео народни језик, али је још веће зло стигло због фалсификовања Вука.
2. Једини могући излаз: реституција србистике и темељна лустрација сербокроатиста?
Једини излаз, упозорили смо, за све у вези са српским језиком (у вези с тим и с враћањем писма ћирилице у живот, наравно) јесте у томе да се ћирилици врати ранији апсолутни суверенитет у српском језику (то предвиђа и данашњи Члан 10. Устава Србије, али се јошне спроводи), да се реституишу изворни темељи србистике као језичке науке, да се врати на изворни Вуков пут, уз неизбежну лустрацију српских лингвиста од квазинауке сербокроатистике.
Надали смо се и предлагали како то може да се изврши најупре у институцијама Матици српској и САНУ,писали смо им о томе (још неће о том предлогу ни да разговарају, а камоли нешто да ураде!) да би то могли извести данашњи институционални српски лингвисти у Србији, али смо се, очигледно, преварили у том очекивању.
По новим уџбеницима српског језика и нарочито по Правопису српскога језика (измењено и допуњено издање Матице српске, Нови Сад, 2010), који је уз писмо ћирилицу задржао и параписмо „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (стр.17. Правописа), као и по чињеници да САНУ преко свог Института за српски језик већ двадесетак година објављује нове томове „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“ (дакле мртвога језика „српскохрватскога“) очигледно је да српска лингвистика нема снаге да то сама у себи изведе.
Српска лингвистика цео двадесети, али и у другој деценији 21. века, бави се странпутицом у науци, познатом под именом „сербокроатистика“ и тај правац је темељно уништио српску научну србистику. Да ли ће се она икада обновити, тешко је рећи. Како сада ствари иду, више је сигурно да неће него што хоће.
Српској лингвистици могао би помоћи само неки нови упоран Вук. Али ако се реформа тог новог Вука усвоји тек за 50 година, питање је озбиљно: хоће ли за нових 50 година уопште преживети и српски језик и српско писмо, а – како ствари сада стоје – и српски народ?
Ако уђемо у Европску унију, већ је спреман предлог за Србе да им се језик поново преименује, сада у „ексјугословенски језик“. Наши лингвисти би то брзо прихватили за једну обичну „шаргарепу“ јер је председник Одбора за стандардизацију српског језика (мој лични пријатељ) тај назив („југословенски језик“) као „бољи од српскохрватског језика“ за српски језик предложио још пре немачког лингвисте Михаела Шацингера.
(29. децембра 2012)
