Прочитај ми чланак
Биће ускоро можда за неке шокантно. ЕУ је у административним и политичким проблемима, због некадашњег такозваног српско-хрватског а сада српског, хрватског, босанског и црногорског језика.
Из тих разлога размишља да једну од ове четири варијанте у суштини једног те истог језика, прогласити јединственим службеним језиком.
Страни лингвисти од скора поново указују додатним ставовима и образложењима, да су разлике између америчког енглеског и британског енглеског или између немачке и аустријске варијанте много веће него разлике између српског, хрватског, босанског и црногорског језика. Али то није мијењало до сада ову политизовану дискусију, данас постоје четири званична језика, иако између ова четири језика уопште не постоје проблеми у комуникацији, – дијалекти су прикупљени и проглашени у независне језике деведесетих година из политичких разлога.
Међу овим језима постоји разлика у малом броју израза нпр. ( крем или шлаг, кашика и жлица , крух или хлеб, супа или јуха, ж.станица или колодвор и слично) остало је само чисти дијалект, тако да се сада у ЕУ поставља значајно питање,- због чега се информације о производима, као млеко или млијеко понекад и млико као и све дипломатске преписке морају превести у четири различита примјерка ?
Само три главне европске институције, Европска комисија, Европски савет и Европски парламент запошљавају око 5.000 људи, који раде на преводу и тумачењу услуга и докумената. Трошкови овог језичког режима износе око милијарду евра годишње, (много новца) , скорои два евра по становнику.
Многи међусобно прослијеђени документи и Интернет публикације, на енглеском и француском као и на немачком (званично трећем радном језику у европским институцијама), представљају огроман проблем у свим врстама комуникација.
Могућност да се договоре званичници у ЕУ, да један од ова три службена језика постане официјелно јединствени службени радни језик, је засада још равна нули, јер би се томе засигурно прво успротивили Италијани, Шпанци и Пољаци.
ЕУ остаје и даље посвећена структури вишејезичности, у којој ипак све више енглески постаје доминантан језик, провлачећи се ажурно на мала врата.
Из свих ових наведених разлога и чињеница, али и због бојазни да се на овом примјеру не би можда створиле и друге језичке конфронтације међу државама на другим географским областима, европским институцијама новокомповани балкански језици представљају велико додатно теретно оптерећење, којег се желе политичким одлукама ријешити.
Уколико се званично у погодном периоду поводом тога покрене иницијатива ( како се иза кулиса европске бине у последње вријеме “шушка“), која језичка варијанта ће бити у предлогу претензирана, остаје да се види, али не и тешко предпостави. Догађаји из недавне прошлости указују да ће пре бити наклоњени западној варијанти балканских језика.
Српски језик је вјековима заступљен на цјелокупном балканском подручју, са својом штокавском- екавском и ијекавском формом.
Погрешно је зато ијекавски дијалект везивати искључиво основном изражају хрватског језика.
Хрватски лингвиста 19-ог вијека Људевит Гај, спознавши да је штокавски-српски језик изванредна перфекна опција за Хрвате, с обзиром да су Хрвати све до тада употребљавали искључиво чајкавски или кајкавски, са којим није био изразито срећан, иницирао је од Вука Караџића пристанак на договор 28-ог. марта 1850 год. са групом српских и хрватских лингвиста и књижевника у Бечу. Такозвани “Бечки споразум,“ успоставио је употребу штокавско – ијекавског дијалект, као заједничке основе, за српски и хрватски језик.
Међутим, овај пројекат у потпуности није свугде успјешно примјењиван, јер је у Србији устаљено постојао и још увек постоји штокавско – екавски дијалект. Само по босанским и хрватским подручјима постао приоритетан договорени штокавско-ијекавски дијалект .
Због свега наведеног витално је важно да српска Влада и САНУ буду јединствени у очувању националног језичког културног блага, да се не би десило да Србима уз отимање територије, отму још и од постанка вјековни национални српски језик.
