Pročitaj mi članakLukovići su spokojni i slobodni. Zebnja im prožme telo jedino pri pomisli da bi civilizacija mogla da stigne i do njih i ukrade im ovo parče raja.
Далеко од цивилизације у загрљају нетакнуте природе живи деветочлана породица Луковић. На 1.600 метара надморске висине, у месту Плешин, извор бескрајне среће за Луковиће је слобода духа и љубав која их међусобно спаја нераскидивим везама. Најбољи пријатељи су им животиње, комшије немају, а о новом, савременом добу знају тек онолико колико им је потребно.
Foto: YoutubePrintscreen/Info LIGA Ivanjica
Отац породице, 52-годишњи Вид Луковић живео је годинама „у туђини“, али је његово срце остало заробљено на овој планини. Удахнуо је пуним плућима тек онда када је душу и тело поново спојио, на прелепој Голији.
– Млади одлазе из земље, јер не знају куда иду. Не знају шта их тамо чека. Због новца сам се вратио. Људи све дадоше за паре, а има једна старославна пословица, „Узалуд смо свет задобили, ако смо душу изгубили“. Ко има добру вољу и душу, ништа му тешко није. А ја се борим уз помоћ Бога, жене и деце – каже Вид.
Хиљаду метара Луковиће дели од првог домаћинста где живи деведесетрогодишњак кога ретко виђају. Дивљина је лепа, али уме да буде сурова, посебно за нејаку дечицу чији је једини ослонац родитељска љубав. За разлику од својих вршњака ова дечица не болују од недостатка природе.
– Имали смо увек. Радимо од ујутру до увече, а деца нам помажу. Нису захтевни. Што имамо, то им дамо, они преко не траже – каже Радуна Луковић.
Ливаде, пашњаци, бескрајна зелена поља на имању Луковића краси радосна дечија граја, бесконачна слобода и немерљива количина среће.
Луковићи су спокојни и слободни. Зебња им прожме тело једино при помисли да би цивилизација могла да стигне и до њих и украде им ово парче раја.
