Pre podosta godina, dok bejah nešto pamtljiviji no danas, čuh za raspravicu dvojice onda poznatih novinara, jednoga domaćeg i jednoga stranog, tokom koje naš čovek pita zbog čega se po belom svetu svašta izmišlja i piše o Srbima, a stranac mu odgovara da se tamo, na strani, ništa ne izmišlja, oni samo prenose ono što se o Srbima piše u Srbiji.

Prisetih se toga kad mi, pre neki dan, jedan redovan čitač kulturno-umetnostno-naučnog dodatka beogradske “Politike” utrapi list od 22. jula ove godine, na čijoj nas je celoj strani Viktor Jerofejev, Rus, podučavao “Kako uništiti poznate ličnosti”. Da bi cela “škola” bila uverljivija, na samom kraju ovoga kako za koga (ne)korisnog predavanja (nimalo kulturnog, još manje naučnog, umetnosnog tek toliko što, kao najposrednije, pominje dve dame, jednu filmovnu, jednu pevačku) piše da je “tekst objavljen u Frankfurter algemajne cajtungu”, te da je preveden sa ruskog – bez naznake gde je i kada (i da li je) objavljen u Rusiji.

Ovo “zagrađeno” pitanje postavljeno je zbog Viktorovog “saznanja” da “čitava zemlja (Rusija – IP) vrvi od doušnika. Oni sebe smatraju patriotima, prijavljuju sve one koji su se na ovaj ili onaj način izjasnili protiv rata u Ukrajini”.

Da se takva ocena ne bi svela na rekla-kazala, Viktor je pomenuo izvesnu glumicu Liju Ahidžakovu koja je u sovjetsko vreme snimala “kultne lirske filmove”, a danas – “ta malena hrabra žena nije se uplašila da istupi protiv režima što neguje diktatorska ovlašćenja i početkom rata izjasnila se protiv ruske agresije”.

Kako neko ne bi pomislio da je Lija sama, u priču je uvedena i “glavna pevačica Rusije, Ala Pugačova, koju je doušnik optužio za podršku ukrajinske vojske”. Dobro, u kulturnoj rubrici nije na odmet i malo nepismenosti – ovo je trebalo da bude podrška ukrajinskoj vojsci, makar i s izvesnom zadrškom – Ala je to učinila sa bezbedne udaljenosti, pošto je stigla u Izrael.

Saznaje se, dalje, da prijavljivača pomenutih dama mrzi “čitava liberalna inteligencija… na internetu ga psuju na sav glas”, a da je rusko “civilizovano društvo… što se razmilelo po raznim zemljama”, kao i ono “koje u domovini živi u unutrašnjoj emigraciji, monstruozno revoltirano prljavom bujicom političkih prijava” čiji se “kanalizacioni… sadržaj izlio i razlio čitavom zemljom”.

U takvim uslovima, “vlast je iz godine u godinu, stežući uzde, uništavala protestni pokret”, dok je “delovanje opozicije… bio zadocneli odgovor na nasilje vlasti” namerne da “kolektivnu svest zemlje svodi na jedinstveni ideološki imenitelj – ko nije sa nama, on je protiv nas… Iskorenjivanje bilo kog oblika drukčijeg razmišljanja… vodi se pod parolom borbe protiv rusofobije, za mitološki ruski svet… Prisustvujemo nesumnjivoj degradaciji moralnih kvaliteta narodnih masa koje su zavolele sadašnju propagandu i njene užitke”.

Ima li sve to u vidu, naročito uniženje “moralnih kvaliteta narodnih masa” kojima odgovara postojeće stanje u Rusiji, ali i ponešto od onoga čime prati svoje citatno umovanje, Viktor Jerofejev će se još dosetiti da “istorija ruske države ne prolazi uzalud. Ona nam je na tacni donela kako savremenu vlast, tako i savremeni narod. Ruski pokret otpora zapravo je propustio evoluciju naroda ili je jednostavno zbog svojih utopija odustao od njene analize. Dobili smo ono što smo zaslužili”, a što je “i teže od izlaza iz sadašnje vojne apokalipse”.

Zanemarimo li “drugorusijansko” Viktorovo razmišljanje napisano za antiruske potrebe zapadne fašikratije, nemačke pre svega, one za koju je Fjodor Mihajlovič (1821-1881), na godinu-dve po nemačkom ujedinjenju, zapisao da su “za­ne­se­nost, oho­lost i beskraj­na vera u svoju neograničenu moć opili sve Nemce, narod koji je retko pobeđivao ali koji je, za divno ču­do, bio če­sto pobeđi­van”, te da se u njima “nisu pojavili samo po­nos i šovinizam, već se pojavila i lakomislenost u odnosu na či­ta­vu Evropu”, smisao onoga što je “Politika” ponudila u rečenom kulturno-umetnosno-naučnom prilogu, svodi se na sledeće:

– Ruski patrioti su svi “koji su se na ovaj ili onaj način izjasnili protiv rata u Ukrajini” i “protiv ruske agresije”;

– Režim u Rusiji “neguje diktatorska ovlašćenja”;

– Pod civilizovanim ruskim društvom smatra se samo ono “što se razmilelo po raznim zemljama… (i) koje u domovini živi u unutrašnjoj emigraciji”;

– Vlast uništava “protestni pokret” stežući “uzde”;

– Moralni kvalitet ruskog naroda degradiran je, budući da je iskorenjen “bilo koji oblik drukčijeg razmišljanja” od onoga koja je “kolektivnu svest počela da svodi na jedinstveni ideološki imenitelj” i tako “satre opoziciju”;

– Ruski svet je mitološka kategorija.

Ne zna se da li Viktora treba smatrati “civilizovanim drugom” razmilelim po raznoj zemlji ili iz unutrašnje emigracije, ali je izvesno da je bez objašnjenja ostavio svaku od izrečenih tvrdnji. Drukčije nije ni moglo biti jer da jeste, on bi znao da, u odsustvu pismenosti, mit nastaje i postoji is­ključivo zarad prenošenja određenog znanja na nivou najuopšte­ni­jeg. Ako se to znanje tumači bukvalno, onda od mita ostaje samo bajka.

Za one koji mit tumače prema njegovom stvarnom smislu, naro­čito u svetu koji je predugo živeo bez pisanih tragova – kao što je to slučaj sa Srbima (a Rusi su srbsko pleme) – jasno je da on, mit, postoji kao čuvar narodne tradicije, on iz naraštaja u naraštaj prenosi narodno predanje o značajnim događajima i ličnostima iz dalje i bliže prošlosti, podržava nacionalnu i moralnu svest, veliča i podstiče izdržljivost, hrabrost, viteštvo, veru u pobedu večne pravde nad svim oblicima nasilja.

Ima li se to u vidu, a u bilo kom kulturno-umetnosno-naučnom krugu, čak i “Politikinom”, to bi se moralo znati, onda se onim što je napisano o patriotama, agresiji, mirovnjaštvu i “protestantizmu” u ruskom stradanju, “civilizovanim” pobeguljama, navodnoj degradaciji moralnog kvaliteta ruskog naroda (koji je već predstavljen kao “narodne mase”, sav narod, uz nešto izuzetaka, takoreći) i satiranju opozicije – ali ne opozicije postojećoj vlasti, već opozicije narodu iz čijega su krila izrasli, a kome, po sopstve­nom izboru, više ne pripadaju -, na nedvosmislen način iskazuje da i autor takvih “misli” i oni koji su te “misli” stavili na uvid javnosti, otpadništvo od sopstvenog nacionalnog bića i njegove duhovnosti smatraju civilizacijskim i moralnim činom!

Kad je već tako, za beogradsku “Politiku” civilizacijski je i moralni greh pominjati:

– Ruski svet – Rusiju “u kojoj žive ljudi različitih nacionalnosti, veroispovesti i ubeđenja, koje objedinjava ista istorija i zajednička budućnost, građane Rusije koji žive širom sveta, emigrante iz Rusije i njihove potomke, kao i građane drugih država koji govore ruski, kao i sve one koji su zainteresovani za Rusiju, zajedništvo, društvenu i kulturnu harmoniju”;

– Položaj ruskoga naroda u Ukrajini (za koju se čak i nekim zapadnim krugovima znalo da obnavlja nacizam), po­seb­no u oblastima pretežno nastanjenim ruskim življem, u čiju je fi­zičku odbranu Ruska Federacija morala otvoreno stati, “kako bi osigurala zaštitu njihovih interesa i očuvanje njihovog ruskog kulturnog identiteta”.

Ostavimo li Viktora Jerofejeva malo po strani, makar samo zbog toga da ne bi ispalo kako pored svojih briga brinemo i ruske, “Politikin” pokušaj da istiha, “da se Vlasi ne dosete”, ukaže na slične ili, možda, još “neravnopravnije” prilike u kojima deluje “demokratska opozicija” u Srbiji, “utrčava na teren” već skoro zaboravljeni miting Srpskog pokreta obmane od marta 1992. godine. Posle se mitingaški predvodnik hvalio kako je “veliki podvig što se… posle ona­kvog zastrašivanja… okupilo onoli­ko desetina hiljada ljudi”, a za glavnog tadašnjeg demokratu bila je to “prekretnica u političkom ži­vo­tu Srbije”; ne samo što je pomenuto zastrašivanje “kršenje jednog od osnov­nih ljudskih prava”, zbog čega će sudovima biti podnesene “tužbe protiv onih koji su plašili narod i klevetali organizatore mitinga”, već je sve to protumačio kao uverenje da će “vlast ubuduće opoziciju morati da pri­hva­ti kao konkurenta i partnera u nalaženju izlaza iz krize”.

Da li partner ili konkurent, pitanje je sad.

Ako bi opozicija bila partner – izlaz iz bilo koje krize lakše bi se i brže našao, a ako bi ona u tome bila konkurent postojećoj vla­sti, svaka kriza makar koliko bila ozbiljna ili bezazlena, samo bi se produbljivala – isključivo trudom samopriznatog “konkurenta”.

Taman toliko da bi bečki list Standard, jedan od onih koji prepisuju ono što se piše po Srbiji, vrlo zainteresovan za pro­mene u Srbiji (do kojih mitingom nije došlo), mogao zapisati da se “ovakva prilika neće uskoro ukazati: Srbija je na međunarod­nom planu prikovana za stub srama, a kod kuće vlada privredni, kul­turni i moralni haos”, zbog čega je “prirodno da, u takvim oko­lnostima, građani traže promenu vlasti”.

Parole ondašnjeg “pokretnog” mitinga proglašene su tako građanskim zahtevima za promenu vlasti, a cela “Politikina” kulturno-umetnosno-naučna strana (citirana tek u nekim otvoreno antiruskim pojedinostima) stvarni je podsticaj brojnim privrženicima zapadnih anticivilizacijskih tekovina, u Srbiji poznatih kao “drugosrbijanci”, da nastave sa svojim nasilnim a navodno protivnasilnim protestima; možda će zaslužiti celu stranu u nekom tamo cajtungu – ako već i nisu.

Samo nepopravljive naivčine mogle bi pomisliti da će beogradska “Politika”, to nekad glasilo udžbeničkoga duha, svoja razmišljanja o (neko­ris­nim) protestima u Srbiji zameniti inicijativom za stvaranje ozbiljnog srbskog nacionalnog pokreta na nestranačkim osnovama, pokreta koji se ne bi morao registrovati kao politička grupacija, već bi samo koordinisao buduće delovanje svih onih koji sebe smatraju nacionalistima. Prva i osnovna obaveza svih koji se uključe i taj pokret bila bi da zaborave na svoje stranačko “poreklo” i na svoje ranije stranačke parole i stranačku frazeologiju, a rukovod­stvo zamišljenog pokreta moralo bi svoje delovanje započeti po­zivom Skupštini Srbije (koja je, sada, u suštini, skupština stra­načkih poslušnika a ne ono koje joj zvanično sleduje: Narodna), Predsedniku Republike, Vladi i rukovodstvima svih političkih stranaka koje su sebi prigrabile pravo da odlučuju o sudbini srbskog naroda i države Srbije, svim srbskim duhovnim, kulturnim i naučnim institucijama, svim Srbima i svim njiho­vim umnim predstavnicima, Srbskom svetu makar koliko taj sklop, narodnosni ili jezički, nekome ne bio po volji:

– da se zamisle nad onim što je srbski narod dovelo na prag bede i beznađa, s izgledima da mu se zatre svaki trag o po­sto­janju;

– da se osveste pred silama mržnje koje su se ustremile na same temelje srbskog nacionalnog bića i da pokušaju spasti ba­rem nešto od onoga što se još spasti može;

– da se odreknu svih ideoloških, stranačkih i ličnih suko­ba i sporenja i da sve svoje umne i fizičke snage udruže i ulože u jedino važan posao spasavanja nacionalnog identiteta;

– da nađu jedan zajednički minimum srbskih nacionalnih in­teresa oko kojeg bi se sve srbske stranke i svi srbski ljudi – sav Srbski svet  ili, ako to nekome može lepše zvučati: Srbski rod -, mogli objediniti, a da stranačka i lična rivalstva ostave za neka sre­ć­nija vremena.

Uprkos tome što svaka od postojećih političkih grupacija (stranaka, partija, pokreta…) u Srbiji uverena jedino u svoju na­ci­onalnu “pravovernost”, svima ostalim “priznaje” jedino da su nesrbske, antisrbske, izdajničke, i slično, ali treba pokušati.

Bar da se vidi sa kim se i sa kojim slojem srbskoga stanovništva može računati u pratećim srbskim na­cionalnim nevoljama.

U uslovima u kojima se svet sa civilizacijskog začelja, du­hovno jalov, nameran da Srbima, tvorcima ljudske civilizacije, dođe glave, u naivnom uve­renju da je tome došlo vreme, upustio u okršaj i sa Ru­sima, tim najvećim srbskim plemenom.

 

Izvor: Srbin.info

Oznake: Ilija Petrović, Rusi, Srbi, civilizacija