Два сина Милеве и Алберта Ајнштајна Ханс-Алберт и Едуардо, крштена су у православној Николајевској цркви у Алмашу  крај Новога Сада 21. септембра 1913. године, као и њихова кћерка Лизерл (Љубица).

Крштена су у српској цркви на инсистирање њихове мајке, Милеве Марић – Ајнштајн, најзначајније српске научнице, с почетка 20 века.

Ко је Милева Марић – Einstein?
(1875 – 1948.)

Прва и најзначајнија Српкиња у домену светске науке остала је потпуно заборављена и скривена у сенци свог мужа Алберта Ајнштајна, за чију је славу и репутацију најдиректније заслужна, иако је „светски геније“ није потписао ни на једно своје дело, данас је добар део научника сматра непризнатим творцем (теорије) релативитета…као обештећење добила је само новац од његове Нобелове награде, али не ни славу, ни признање !

Српкиња Милева Марић је рођена 1875. године у Тителу код Новог Сада, у богатој породици Милоша и Марије Марић (рођене Ружић) из Војводине, тада јужне покрајине Аустро-Угарске Монархије. Од своје шесте до 21. године (1871- 1896.) школовала се у Аустро-Угарској Монархији (Рума, Нови Сад, Сремска Митровица, Загреб), у Србији (Шабац) и у Швајцарској (Цирих), где је у Берну 1896. положила и Федералну матуру.

Права и могућности за школовање девојчица и дечака у школском систему XIX века нису били једнаки, па су девојке тог доба морале да превладају разноразне препреке само да би се образовале и школовале. Марљивим учењем и јаком жељом за знањем Милева Марић је порушила и савладала све препреке и 1896. се уписала на студије физике и математике на Политехници у Цириху, где сусреће четири године млађег колегу Алберта Ајнштајна, немачког Јеврејина. Заједно су студирали од те јесени до лета 1900. године, а на летњим распустима су од 1897. почели да се дописују и ова преписка представља сведочанства њихове јаке емотивне везе, али и заједничке љубави према науци.

На другој години студија Милева похађа  предавања из физике у Хајделбергу, јер су се на Политехници у Цириху махом предавали математички предмети, али се следеће године враћа у Цирих. Милева и Алберт заједно уче и студирају дела великих физичара – теоретичара (Друдеа, Болцмана, Маха, Вина, Планка…), посећују концерте, а и сами музицирају – он на виолини, а она на тамбурици. Чврсто их веже љубав према музици, филозофији, математици и физици и 2. августа 1900. добијају сведочанства о завршеним студијама – Албертова средња оцена на студијама је била 4,6 а Милевина 4,7, док на дипломском испиту она добија 4,00 а он 4,91 и од 23 студента Милева дипломира као једина девојка на Политехници у Цириху.

У лабораторији професора Хајнриха Вебера настављају заједно да уче, истражују и експериментишу, али Алберт због сукоба са професором прекида рад на докторској тези и одлази, док Милева остаје, тако да су скоро две године раздвојени све до венчања у Берну 6. јануара 1903. године, од када ће њихови станови постати кабинети за теоријска истраживања из физике.

Ту настају многобројни заједнички научни радови и данас научници ову  изузетно интелигентну и надарену жену с правом  сматрају коаутором Ајнштајнових дела, иако Милева није потписана ни на једном Ајнштајновом научном раду.  Патријархално одгојена, она је спремно жртвовала  сопствену академску каријеру, образлажући  то речима – “нас двоје смо једно – “ein stein” – један камен.” Исто то је говорио и Алберт: “Волим Милеву, она ми треба, јер смо нас двоје једно.

Све што сам постигао и створио учинио сам захваљујући Мици. Она је мој генијални инспиратор, она је мој добри  анђео, чувар од грешака животних и још више научних –  без ње никада не бих поставио и завршио своје дело.” Сам Ајнштајн је говорио о „нашим новим проучавањима“, „нашим истраживањима“, „нашем гледишту“, „нашој теорији“, „нашем раду“, као и о „нашем раду о релативном кретању“.

Милева је управо била прва особа у Албертовом животу, која је препознала и подржала младог генија у време када због тешке нарави и инцидентног понашања ниједан универзитет у Европи није хтео да га запосли. Као изузетан познавалац  математике и физике, она је дуги низ година  играла улогу најважнијег Ајнштајновог сарадника и истраживача и значајно допринела развоју  његове мисли и идеја и настанку физичких теорија из 1905. године – специјалне теорије релативитета и чувене једначине E = mc². Те године породица проводи годишњи одмор у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду, као и 1907. и 1913. године.

Како је  Ајнштајнова слава расла, тако се њихов однос  погоршавао и његово окрутно понашање је скоро  сломило и уништило Милеву. Не желећи да прихвати његова писана нехумана правила и ултиматум за заједнички живот у Берлину, као ни прељубу са директном рођаком Елзом Ајнштајн (којом ће се Алберт касније и оженити, а нудио је брак и њеној кћерки-својој пасторки(!), Милева  енергично одбија даљи саживот и 1919. брак се разводи,  а управо те године Ајнштајн постаје светски славна личност. Ипак, сам Алберт је признао да више није имао нових идеја и револуционарних решења, што се и поклапа са разводом брака и престанком сарадње са Милевом на пољу науке.

Она се враћа у Цирих, а у складу са пресудом о разводу целокупан новчани износ од Нобелове награде за физику за 1921. годину припада Милеви као њена имовина и била  је то нека виша правда, материјално признање  њеног доприноса Ајнштајновим научним  достигнућима. Од тог новца Милева у Цириху купује три куће, од чије аренде и живи са синовима, јер је сопствену академску каријеру жртвовала и подредила Албертовом успеху и слави. Алберт је посећивао Милеву и децу све до свог коначног одласка у САД 1933. године, где ће до краја живота у Принстону радити као професор на Институту за научна истраживања.

Одважна, јака, самосвесна, енергична и образована Српкиња са размеђа векова Милева Марић-Einstein је била Албертов најпоузданији сарадник, супруга и мајка њихово троје деце – два сина Ханс-Алберта и Едуарда, рођених у браку и крштених у православној Николајевској цркви у Алмашу  крај Новога Сада 21. септембра 1913. године и кћерке Лизерл (Љубице), рођене с њим пре брака, коју је била принуђена да да на усвајање (највероватније пријатељима Хелени и Миливоју Савићу), како би том жртвом од скандала заштитила Албертову каријеру!

Милева је умрла 1948. у Цириху и сахрањена је на гробљу Нордхајм у парцели 9357 по православном обичају, опело је служио руски свештеник, отац Шубов, а на надгробној плочи, коју су подигли њени синови, писало  је „MILEVA EINSTEIN Geb. MARITY 1875-1948.”, плочa је била уклоњена, а њен необележени гроб је прекривала трава све до 2009. године, када је српска дијаспора обновила надгробни споменик овог великог српског и светског научника!

Заоставштину  од 400 писама старији син Ханс-Алберт и снаја су  отворили  тек после Албертове смрти 1955. године и покушали да објаве, али су одмах добили судску забрану као „настојање чувара Ајнштајнове репутације…да се заташкају подаци који би открили његове личне недостатке.“

Након више од три деценије ова драгоцена коресподенција је показала у којој су мери Милевин интелект и изузетна памет у служби Ајнштајнове каријере дали непроцењив допринос његовим научним  достигнућима за 23 године  познанства и брака.

Након 100 година 2005. је проглашена за међународну годину физике у знак сећања на 1905. годину и Ајнштајнову  серију  радова, који су променили ток модерне физике,  астрономије и науке уопште. Милева Марић-Einstein  у тој јубиларној години нигде ни у Европи, ни у САД није ни поменута! Данас се још једино Срби сећају ове генијалне жене и изузетног научника и настоје да њено име не падне у заборав – у Београду постоји и ради Удружење “Милева Ајнштајн”, чија је председница Душица Цвијовић и улица Милеве Марић-Ајнштајн; док у Новом Саду средња Техничка школа носи њено име „Милева Марић-Ајнштајн“.

Проф. Радмила Тонковић (Москва)
за Србин.инфо