Прочитај ми чланак
Од почетка године више од 100.000 деце је позвало СОС дечји телефон да би се пожалило на то да су сама код куће, што је оне који примају позиве навело на закључак да је све више занемариване деце у Србији.
По речима руководиоца Националне дечје линије Жељка Бургунда, деца су нам све више сама код куће.
– Стиче се утисак да родитељи, и кад су с њима – нису с њима, односно, да су сувише исцрпљени – оценио је Бургунд. – Негде се препознаје та трка с егзистенцијом, са суровим пословним стандардима који се постављају, с радним временом које је недефинисано и некада траје и више од 10 сати.
У много тежем положају су деца у сеоским срединама која немају коме да се пожале да су сама и закључана у кући. Оно што је у сеоским срединама боље него у градским јесте постојање ’бака сервиса’, односно могућност да старији причувају малишане или да то учини неко од родбине. У градовима, где је отуђеност и међу комшијама много већа, и где у близини нема бака и дека, због дужег радног времена и мањка места у вртићима родитељи су принуђени на то да се обраћају беби-ситеркама. Потрага за дадиљом преко огласа данас није велики проблем, али се поставља питање да ли је то најбоље решење ако се зна да се данас тим послом могу бавити сви. Многи који се јављају у беби-сервисе да би нашли било какав посао, заправо ништа не знају о послу дадиље, а често ни оно најосновније, па се може догодити да родитељи деци уместо чувања и пажње ’натоваре’ проблем.
У Србији не постоји закон о дадиљама, као што га имају развијеније и уређеније државе. Неретко је налажење добре дадиље права лутрија, а до ње се долази највише по препоруци, што је, на крају крајева, ефикасније него путем огласа. Због потребе да што пре дођу до жене која би им у свом или у њиховом стану чувала дете, родитељи немају времена да провере о каквој особи се заправо ради и да ли ће она савесно бринути о детету. Има родитеља чије је искуство лоше и који су се ’опекли’ ангажовањем дадиља путем огласа, па чак и по препоруци. У исто време, има и позитивних искустава да се деца везују за ’тете’ и да остају с њима у блиском контакту и када одрасту. У сваком случају, одлука да се за чување детета, целодневно или повремено, ангажује жена ’са стране’ носи велики ризик.
Та прича би била сасвим другачија када би у Србији постојале званичне агенције за дадиље у којима би на располагању родитељима биле оне жене које су обучене за професионалну негу деце и за то добијале званичну државну потврду. То би подразумевало и да надлежни државни органи процењују да ли су жене које би се прихватиле бриге о чувању детета здраве, да ли болују од неке психичке болести која може бити опасна по дете, да ли су склоне крађи, да ли имају брзину која је потребна да би се старале о малом детеу које је живахно и које тражи сталну пажњу, да ли су веште у спремању хране… Другим речима, само оне које испуњавају све професионалне услове за дадиљу могле би бити ангажоване путем агенције. То би тим женама које данас раде ’на црно’ а нису у прилици да бирају јер им је сваки динар преко потребан, омогућило да свој посао легализују, али и да се држава стара о томе да се оне поштују и да за свој рад буду одговарејуће плаћене.
Тренутно нигде не постоје подаци о томе колико се жена у Србији бави чувањем деце јер оне махом раде ’на црно’, без рачуна и стажа. Родитељи им за чување детета, које каткад укључује и обављање кућних послова, дају плату ’одокативно’ јер је понуда последњих година драстично повећана. Жене које у позним годинама остају без посла , а још нису стекле услове за пензију, често чувају децу да би допуниле кућни буyет и спремне су да то раде за мале паре. Јесте се претходних година, а највише у време када је усвајан Породични закон, причало о томе да и Србија добије закон о дадиљама, али се даље од приче није отишло.
(Дневник)
