Прочитај ми чланакСвако ко има иницијативу, идеју и жељу да ради треба да се охрабри и почне. Ја сам кренуо у време које није познавало приватнике, без икаквих подстицаја и у страној бранши, а ако сам ја успео, моћи ће свако. Упорност је кључ сваког успеха.
Овако саветује Драгиша Добросављевић (65), зачетник фирме „Унитехна“ д.о.о. из Крушевца.
Газду Гилета, како га у Крушевцу знају, пре 37 година неправда је, каже, натерала да из државног пређе у приватни сектор. На послу је дао отказ, те је, немајући куд, у гаражи своје породичне куће покренуо занатску радњу која се бавила производњом телефонских прикључака. Радио је и о послу учио у ходу.
– Од зујања машина брат и ја нисмо могли да спавамо. Поред тате, ту су била још само два радника. Један од њих, сада већ 80-годишњи Миле, и даље вредно послује за пресом, одбијајући да оде у пензију. Сваки дан је ту – први дође и последњи оде – са осмехом каже Драгишин млађи син Владан, садашњи директор фирме.
Занатска радња је с временом расла и ширила се. Гаража је враћена својој првобитној сврси, а место ње створен је простор који има шест хала на 3.500 квадрата.
– Данас имамо око 50 радника, а трудимо се да одговоримо на захтеве како домаћег, тако и страног тржишта. Око 40 одсто производа извозимо у земље бивше Југославије и у Чешку, а ускоро улазимо и на руско и бугарско тржиште – додаје Владан.
После скоро четири деценије фирма ради пуним капацитетима, а потражња која је много већа од понуде нада им је у даљи напредак.
– Веома смо поносни на то што фирма за све ове године никада није била у блокади, нити је плата каснила радницима. Децу сам учио да на првом месту морају сваком да дају оно што му припада, од радника до државе – прича Драгиша.
Поносан је што су деца одмалена желела да учествују.
– Они су се у посао укључили пре око 15 година, иако сам их још као мале стављао за машине, да разумеју шта је рад. Када су завршили школу, питао сам их хоће ли да наставе мојим стопама или да се не трудим толико. Пристали су и онда је све добило нову димензију, постало је породични посао који ће, надам се, једнога дана наследити њихова деца. Да нису, вероватно бих у неком тренутку стао. Ништа нема смисла када деца оду, а моја су, ето, још одговорније газде од мене – каже Драгиша док нас полако проводи кроз своје достигнуће.
У првој хали у коју смо ушли тешка индустрија, каква се још виђа само у комунистичким филмовима, спојила се са модерним условима рада. На све стране пажљиво су распоређене високе челичне машине које лим савијају без напора и како им је воља. Дуге металне шипке, пуне тамних зуба, ту се секу у главе грабуља, док танке равне плоче под пресом за само неколико секунди добијају изглед лопате. Све мирише на уље и топли метал, док од гласног брујања постројења пажњу одвлаче само искре апарата за заваривање. Пред нашим очима настајале су секире, колица, ашови.
Све чисто као у апотеци
– Дневно производимо око 5.000 јединица. Немамо конкуренцију међу домаћим произвођачима, али имамо од увозника стране робе. Због њих морамо да радимо више и са мањом маржом – објашњава Владан.
Преко пута ове хале пресоване главе лопата се каче на траке као у сушари. У пећ оне одлазе мат црне, а неколико минута касније излазе масне и сјајне. Такве ће даље ићи на бојење у препознатљиву „Унитехна“ плаву, затим у црвену и зелену, а када буду готове, радници ће их прикачити за дрвене дршке.
Магацини су до крова пуни, али су стотине грађевинских колица поређане испред улаза. Упркос захтевном послу, све је овде чисто и уредно сложено као у апотеци, а газде тачно знају где шта стоји, те им је лако да буду добри водичи.
– Сваки дан се у производњи појави нешто атрактивно, па људи кажу „супер, ово се сада тражи, добра је цена, хајде да га правимо“. Ја то никада нисам радио, нисам скретао са метала на дрво или пластику. То је тежи, али сигурнији пут. Коректан однос према добављачима мора да се негује, а уплата не сме да касни ни дан, па макар вадили из свог џепа – убеђен је старији Добросављевић.
Његов млађи наследник се води тим речима.
– Када је тата почео да ради у гаражи, рекао нам је: „Радионица ће створити кућу, али кућа неће радионицу.“ Све што имамо улагали смо у овај посао, без обзира да ли запошљавамо два или 50 радника – тако је било и увек ће бити, то је својство и предност породичног бизниса – закључује он.
Имамо робота, али немамо људи
Највећи проблем им је, кажу, да нађу квалификовану радну снагу.
– Кад примимо радника, неко мора да га обучава, а завариваче је најтеже наћи. Многи не желе ни да се обуче за тај посао. То је један од разлога што смо набавили и робота за варење, али људи нам и даље фале – каже Драгиша.
