Прочитај ми чланак
(Ненад Благојевић)
Прошао је Петровдан – црквени празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу. Уочи овог празника Срби су некад имали обичај да пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то радило на местима где се народ окупљао, као што су тргови, игралишта, већа раскршћа…
Паљење ватре је симболично представљало сећање на време када су христоборни цареви мучили и прогонили хришћане. Мучење хришћана се спроводило тако што су их везивали за дрвене стубове, након чега би их поливали смолом а затим палили. Призор је био застрашујући, жива тела Христових следбеника горела су као буктиње осветљавајући тргове.
Паљење лиле за Петровдан – Лозница, Србија Фото: Дејан Драгојловић Кликни на слику да је увећаш
Међутим овог Петровдана ретко ко је мислио на обичаје који су увек красили и давали специфичност српском народу. Једноставно,пробудивши се Србин је прво морао да помисли на тренутну стварност. Стварност која нам показује да је тло по коме се крећемо уствари живо блато. Земља је у дуговима до гуше.
Налазимо се међу 5 најстаријих нација на свету. Просечан Србин данас је стар преко 42 године. Четвртину становништва чине пензионери, од којих бар њих милион храни још три или више чланова породице. Имамо ли наде ако свака друга кућа у Србији зависи од редовности пензије?
У компанијама је запослено око 900.000 радника, а у државним фирмама и институцијама по последњим статистикама ради око 800.000 људи. Сагледавши ове податке јасно се види да 900.000 радника треба да издржава државу и храни 7.500.000 људи.
Верује ли неко да је то могуће?
Ова тужна стварност је оно што је окупирало мисли великог броја Србао Петровдану 2014.лета Господњег. Размишља ли неко у власти да је овом народу потребна привреда? Размишља ли неко да нам требају нова радна места? Радна места која ће да привређују. Не може се рачунати на будућност измишљањем радних места у државном сектору, као награде за страначку ангажованост.
Сме ли се Србин поуздати у власт?
Наравно,постало нам је потпуно јасно у последњих пар деценија каква је структура људи који чине политичку сцену Србије. Њихова идеја није јака и стабилна држава, они не знају шта је Отаџбина. Не схватају они колико је важан наталитет за државу. Не осећају они колика је немаштина. Њих води лични интерес и материјално богатство. Видокруг им је сужен, ашанса за брзим богаћењем их је потпуно заслепила па не виде стварност. Цена тога њима није битна. Они не познају вредности духовне. Не схватају да ништа није почело од њих, па се тако са њима неће ни завршити.
Вероватно и не знају када је био Петровдан.
Притиснути реалном сликом друштва,данас обичај паљења лила ретко где срећемо у Србији. Разлог је једноставан, данашњи Србин и сам осећа као да је већ натопљен смолом чекајући само да неко принесе пламен како би га претворио у живу буктињу. Овај осећај данас прожима већину Срба. Осећај да су у сред огњишта и да их пламен пржи са свих страна не видећи излаз је тренутна стварност Србинова.
Тада је битно само једно, а то је донети одлуку. Одлуку да ли се предати или се борити. Народ овај одавно не би постојао да су се његови преци предавали. Борба је била једина опција која је разматрана. Видови те борбе су кроз историју били различити у зависности од тога са чиме се требало борити. Независно од тога са чиме се требало изборити постоји нешто што никад није постојало као опција. Никад се није помишљало на предају. Када праведан човек одлучи да се бори,не размишља о могућности пораза. Резултат те борбе за правду је на крају увек победа.
Када је у питању борба јасно је да постоје три врсте људи: они који се увек боре, они који гледају како се други боре, они који се диве шта је све извојевано. Наши Ђедови су увек били они који се боре. Док су други ћутке прихватали јарам и у страху гледали како се наши стари боре. Морали су на крају увек да се диве оном зашта су се наши преци том борбом изборили. Победа је увек извојевана једноставно – одлуком о борби без предаје.
Ми, данашњи Срби, које пржи огањ «демократског Запада», не смемо изневерити старе своје. Морамо бити храбри и поносни потомци који као и њихови преци знају истину. Истину да борба, коју данас морамо да поведемо, није ништа друго него цена победе, која нас сутра чека. Српске мајке су увек рађале храбре синове. Дојећи их преносиле им дух предака. А кћерима љуљајући их кроз песму преносиле поруку. Поруку коју нам може дочарати и песма Мирка Поповића:
СРПКИЊА САМ
Кад сам била још дијете
Мајка ме је световала
И к`о кћери ово ми је
У аманет свети дала.
Као што се птица дичи
Што имаде своја крила,
Тако и ти поноси се
Што си ћерка Српства мила.
Српски понос чувај, брани
Српски језик, веру свету,
Над све Српско име љуби
Док те траје на свијету.
Хоћу, мати ја јој рекох
Српкиња ћу увек бити
И до гроба с тим именом
Увек ћу се поносити.
Очуваћу Српски понос
Што ми слатка мајка рече
И за образ умријећу
Изродом ме звати неће!
Српски синови не смеју својим понашањем бити мање поносни од српских кћери. Зато како год да им стварност изгледа морају се прилагодити. Пронаћи нове видовеборбе. Борбе за егзистенцију али још важније борбе за опстанак Српства. Важно је само борити се а не очајавати. Наравно да не могу да кажем колико ће борба трајати. Наравно да не знам кад ће бити боље. Али са сигурношћу могу да кажем и знам да морамо да се боримо и мењамо стварност – уколико желимо да буде боље. Или како је Вилијам Шекспир волео да каже:
„Сваком делу је битан завршетак, ма какав му био ток или пак почетак!“
Србине, знам да у садашњости препознајеш само проблеме, зато је неопходност за борбом већа. Оно што немаш права је да поклекнеш, да не покажеш храброст. Оно што немаш права је да се пред проблемом колебаш, или још горе повучеш. Размисли шта је потребно да сутра мајку, сестру, кћерку смеш да гледаш у очи. Важно је са борбом почети, и Господ ће ток усмерити. Не дозволи да те тренутна стварност сломи. Завршетак те борбе ће онда бити да у будућности можеш Петровдане у здрављу, срећи и благостању проводити, а традицијом и обичајима се поносити.
