Српско-руски односи данас оптерећени су разним предрасудама које за последицу имају опречне ставове јавног мњења у Србији. Они се крећу од осећања блискости и поверења, до одбојности и омаловажавања свега што је Русија урадила за српски народ.

Какви су, у ствари, српско-руски односи били у прошлости, на којим основама се граде данас и какви би могли бити у будућности, била је тема Трибине у Руском дому на којој су говорили новинар Мирослав Лазански, бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, генерал Бранко Крга, некадашњи војни аташе у Москви и др Драган Петровић из Института за међународну политику и привреду.

Какве су могућности за успостављање бољих односа са Русијом с обзиром на прилично уврежену тезу, пласирану пре неколико година на српској политичкој сцени, да Русија никада није стварно помогла Србији, питање је којим је војни коментатор Мирослав Лазански започео разговор о тој теми. Лазански је нагласио да таква теза једноствано није тачна, јер историјске чињенице говоре управо супротно.

Он је најпре подсетио на догађај из Првог светског рата, када је захваљујући ултимативном писму руског цара Николаја савезницима да ће Русија унилатерално потписати мир са Немачком и повуће се из тог рата, уколико не пруже помоћ српској војсци да пређе Албанију и стигне до Крфа. У даљој анализи односа две земље Лазански је оценио да су они били стабилни у време Краљевине Србије, али да је касније Краљевина Југославија била уздржана због негативног односа према бољшевизму који је победио у Русији, односно касније СССР.

Тај однос између два рата био оптерећен и ставовима Коминтерне, која је Југославију сматрала вештачком творевином, све до почетка Другог светског рата. У послератном периоду контакти између две земље имали су специфичну динамику, која је била у тесној вези са спољно политичким оријентацијама две земље. Наиме, политика тадашње СФРЈ, која је била истакнути члан Покрета несврстаних, према СССР пролазила је кроз различите фазе преиспитивања, на које су утицале и идеолошка размимоилажења 1948. године, или реакције на ширење совјетске војне моћи уласком у Мађарску 1956. и Чехословачку 1968. године.

Након тог периода односи су углавном били стабилни, да би после 5. октобра постали лоши, иако је, споља гледано, Србија дипломатску активност базирала на четири стуба, од којих је један био Русија. Москва је све више била јавно дезавуисана од стране тадашњих политичких руководилаца, а руски капитал је имао неравноправни положај у погледу улагања у развој Србије, у доносу на западни, истакао је Мирослав Лазански.

Будуће односе између Русије и Србије, према мишљењу бившег министра спољних послова Живадина Јовановића, требало би градити на осведоченом пријатељству које постоји између два народа. Он је указао на постојање извесног устручавања у Србији да се заједничко словенско порекло, култура, готово идентично писмо, религија, прикажу као важан чинилац за подстицање пријатељства према Русији. Недопустиво је такође занемаривање чињенице да савезништво Русије никада у историји односа два народа није било изневерено.

То су, према речима Јовановића, искуства која мора да уважава свака озбиљна власт и дипломатија у Србији. Јовановић такође сматра да српска политика према Русији, последњих година, није донела велику корист побољшању међусобних односа, јер је зарад неких нових савезништава и пријатељстава гурнута у страну вековима грађена веза између два народа.
На Трибини у Руском дому говорио је и генерал Бранко Крга, војни аташе у Москви од 1991. до 1994. године. Он сматра да су односи Србије и Русије сложени и поред пријатељства између два народа, за шта су одговорне и српска и руска страна.

Ипак, када је реч о Србији, генерал Крга је указао да би требало превазићи приступ да је Русија мајка, која је обавезна да помаже Србији у свим приликама, али и то да Русија није никада помогала српском народу. Међутим, између та два опречна става, сматра генерал Бранко Крга, има много простора за развијање обострано корисне сарадње.

Будуће везе између две земље морају се градити на чињеници да је Русија била вековни савезник, покровитељ и пријатељ Србије и готово свих православних народа, сматра др Драган Петровић. Усталом, подсетио је он, и западне земље у прошлости, пре свега Француска, градиле су став према Источном питању, управо на основу односа који православни народи имају према Русији.

Петровић сматра да су медији у Србији одговорни за креирање јавног мњења и односа према другим држава, самим тим и Русији, као и за праксу да се Србија непрестано криви за све и да се због ЕУ, која нема алтернативу, жртвују добри односи са другима.

Аутор Оливера Миловановић

 

(Глас Србије)

Ознаке: пријатељство, Русија, Србија, српски народ