Прочитај ми чланакЈЕДИНИ југословенски музичар који је остварио светску каријеру, Горан Бреговић (66), за "Новости" каже како радници немају среће, јер је за Дан рада увек падала киша, па су првомајски уранци увек били помало у блату. Почасни грађанин Буенос Ајреса, Атине, Прага и Тиране, добитник Ватиканове награде за духовну музику и носилац француског Ордена витеза уметности, паралелно са концертима са "Оркестром за свадбе и сахране", наступа и на турнеји "Ко не полуди, тај није нормалан" поводом 40. рођендана "Бијелог дугмета".
До сада је одржао више од 40 концерата, у мају са Аленом Исламовићем и Младеном Војичићем Тифом иде у Франкфурт, у јуну ће свирати на стадионима у Тузли и Љубљани, крајем јула у Бихаћу, док је велики београдски концерт планиран за крај новембра у „Комбанк арени“. На питање на шта прво помисли кад се помене 1. мај, Бреговић за наш лист одговара:
– Одмах помислим како радници немају среће. На тај једини раднички празник увек је, колико се сећам, падала киша. И увек су ти уранци и излети за 1. мај били помало у блату. Али је обичај да се врти јагње и игра фудбал, нешто што се и даље гаји међу нашима у Паризу. Жене направе пите, врти се јагње, деца се играју, а мушкарци играју фудбал. У мом окружењу Харис Џиновић је увек био организатор. Кад смо се преселили у Америку, мој брат је покушао да настави ту традицију у Њујорку. Али је први пут кад смо то урадили дошла полиција, јер је неко од комшија пријавио да неки пеку пса на ражњу. Док смо ми њима објаснили да није пас него јагње, већ смо изгубили мерак да играмо фудбал.
* Како је некад изгледао Ускрс у дому Бреговића?
– Отац и мати су били комунисти. Тата је био војно лице и било је обавезно да буде комуниста, а мама је била комуниста јер је била официрска жена. Обе бабе, и она са католичке татине стране и она са православне мамине, биле су религиозне. Обе су ме, кришом од родитеља, крстиле у католичкој и правословнај цркви. Можда сам због тога што сам као мали крштен у обе цркве толики срећковић.
* Како данас прослављате Ускрс, постите ли?
– Деца се радују јер се шарају јаја и добијају поклони. Ни супруга ни ја нисмо религиозни, мада је она када смо пловили једрилицом преко океана носила велики Куран, а ја малу Библију. У основној школи био сам једино хришћанско дете у разреду. У време рамазана, месецу пре Бајрама, сва су деца постила и у школу носила ифтар, оброк који се једе у први сумрак. Гледали смо кроз прозор, јер кад се упале кандиљи, светла на џамији, то је знак да може да почне да се ифтари. Деца су вадила сендвиче и ифтарила, као и ја. Увек сам за време рамазана носио тај сендвич како се не бих разликовао од њих.
ДОВОЉНО САМ ПУТОВАО
* Некада сте у паузама рада „Дугмета“ одлазили на далека путовања. Када сте последњи пут отпутовали негде за своју душу? – Раније сам путовао зато што сам мало радио, а сад путујем и не би ми пало на памет да у слободно време негде одем. Сад бих остао код куће, прао ауто, ратовао са пужевима у башти, такве ствари. Ал’ путовање не, довољно сам путовао.
* Коју сте од тих слика преточили у албум „Три писма из Сарајева“?
– „Три писма из Сарајева“ су заправо поруџбина за виолински концерт који изводим 14. јуна у базилици Сен Дени у Паризу. Не користим Сарајево као име града, него као метафору за ово време у коме је могуће да данас живимо у миру, а већ сутрадан да смо звери једни према другима. Друга заједничка метафора нам је виолина, инструмент који се свира у три основна манира – хришћанском класичном, клецмер, како га свирају Јевреји, и оријентално, како га свирају муслимани. Виолински концерт писан је за симфонијски оркестар и три виолине. Имаћу виолинисткињу из Израела, хришћанина из Уругваја и Турчина као трећег виолинисту. На плочу ће ићи три исечка из тог концерта и биће неких хришћана, Јевреја и муслимана да певају песме које сам направио. То што је тема озбиљна не значи да албум није за плес. Уз све моје плоче се пије, пева и плеше. И ова ће, надам се, бити таква.
* Да ли више уживате са „Оркестром“ или са „Дугметом“?
– Различито је. Са „Бијелим дугметом“ уживам јер након дуго времена имам испред себе наше људе, а то је нешто чега сам се пожелео. А ово моје је нешто друго, зато што путујем по свету и носим мало чудо које је могуће да се деси само у данашње време – да композитор из тако једне мале безначајне музичке културе има публику свуда по свету. Ево, данас сам у Сантјаго де Чилеу, пре тога у Мексико Ситију и Казабланки, сутра идем у Буенос Ајрес.
* Да ли би данас на албуму „Дугмета“, преовладавале трубе?
– „Бијело дугме“ се стално мењало. Покушајте да преслушате плоче „Дугмета“, ниједна не личи на претходну. Не верујем да би „Дугме“ толико година касније било исто као онда. У међувремену се све променило, десиле су се две индустријске револуције, цела једна држава је нестала, свет се окренуо наглавачке. „Дугме“ би можда било баш овакво какво је данас. У мају ће изаћи плоча са избором из репертоара који свирамо на концертима. На њих долази углавном млађа публика, врло је мало старијих, а млади немају проблем са тим да „Бијело дугме“ треба да буде неки музејски експонат и да је бласфемично ако се у њега дира. Неко ужива у рутини, али ја не.
* Како труба може бити више рокенрол од електричне гитаре?
– Немојте да потцењујете трубу. Наша труба не емитује ништа мање енергије од електричне гитаре. Везан сам за трубу зато што мој трубачки оркестар не производи само музику, он производи и мало лудила. Такво смо поднебље, ако нема мало лудила, онда ни музика није довољна.
* Ласка ли вам што вас лепши пол и даље сматра пожељним мушкарцем?
– Почео сам да свирам гитару као и сви други – да би се допадао девојчицама. Данас кад тако понешто објаве у новинама мене је само мало срамота. Али кренем од тога – кад би у нашој штампи препричали „Ромеа и Јулију“ то би било грозно, па ме то онда теши.
„КОСОВСКА“ – ПЕСМА СА ПОРУКОМ
* Да ли ћете на концерте вратити песму „Косовска“? – Не изводимо је на овој турнеји, али можда ћемо на следећој. И данас кад би писао ту песму, писао бих је са истом намером, да пошаљем поруку: ево, хоћу да научим пар речи албанског језика и да на њему оставим иза себе мало музике. У оно време у Југославији смо живели у истој земљи, али нисмо разумевали једни друге. Нажалост, онда се то завршило како се завршило. Можда би све било са мање крви да је било више заједничких песама.
* Хоћете ли написати аутобиографију?
– Почео сам да пишем књигу у којој бих више описао време у ком сам живео и себе у том времену. Ако успем, до краја године објавио бих аутобиографију.
* Одакле црпите енергију за такав темпо живота и рада?
– Мислим да је ово како сада радим нормалан људски темпо. Пре нисам ништа радио, јер је у старој Југославији порез био тако велик да је било бесмислено радити више. А сад радим добро и много. Пуно свирам, прихватам сваку годину-две велику поруџбину и издајем плочу сваке две-три године. То је нормалан темпо, не мислим да је превише брз. Вероватно се свако људско биће упита шта је његов посао на овом свету, има ли неку мисију и да ли његов живот има неког смисла. А смисао одређује то што радите. Моје занимање је да пишем музику, као што је нечије занимање да поправља ципеле, да предаје деци у школи, да пише, као ви, за новине. Али свако од нас хоће да зна шта је његов задатак на овом свету, у том кратком периоду који се зове живот. Мој је да будем композитор.
* Упознали сте Ерика Клептона, да ли вам је био узор у младости?
– Одувек сам мислио да је најважнија особа у мом животу Ерик Клептон. Да није њега, можда бих и данас био у стриптиз бару. Јер, лова је добра, жене су лепе и врло лако је тако провести живот. У једном тренутку је са мном контактирао преко људи који ми одржавају сајт, поручивши да долази на концерт у Београд и да би волео да ме види. Обично вас важни људи у вашим животима у једном тренутку разочарају. Ја сам са страхом отишао на концерт, а после сам био тако поносан на Клептона, и на себе помало, јер је свирао тај концерт елегантно, без икаквих уступака и улагивања. Срели смо се у гардероби, пили и причали. Рекао ми је да му је Френсис Форд Копола поклонио моју плочу из „Дома за вешање“, а после их је увек куповао сам. Сутрадан је, пре одласка на аеродром, дошао на кафу код мене у студио. И сад пошаљемо један другом честитке за Нову годину и Божић.
