Прочитај ми чланак
Почетком 20. века постојао је „План улепшавања Београда“ који је могао нашем граду да подари потпуно другачије лице. Злокобне историјске околности смештене у предвечерје Првог светског рата спречиле су Белгијанца француског порекла Албана Шамбона да престоницу учини другачијом до непрепознавања.
Саговорник за ову тему био нам је Слободан Гиша Богуновић, члан Академије архитектуре Србије и аутор књиге „Архитектонска енциклопедија Београда 19. и 20. века“.
ТРГОВИ ИЗМЕЂУ ДВОРОВА
– Шамбон је био дворски архитекта белгијског краља Леополда Другог, урбаниста који је пројектовао десетак позоришта у Лондону, Амстердаму, Паризу и Бриселу – говори Богуновић. – У Шамбоновој радионици са чак две стотине сарадника настао је један од првих обухватнијих планова уређења Београда. Сачињен је 1913. године, непосредно по окончању балканских ратова.
Сада је јасно да је Први светски рат сасвим пореметио Шамбоново виђење српског престоног града.
– Матрица тадашњег Београда била је „провучена“ кроз сито академске уравнотежености, стилске и садржајне доследности, удешена по европском метру, а осликана као мрежа монументалних архитектонских композиција – каже Богуновић. – Довољно је замислити како би вековни урбанистички проблеми Београда били решени да је остварено тек неколико Шамбонових иницијатива. Да је, на пример, посред кружне Славије, на њеним звездасто распоређеним уличним крацима била постављена Тријумфална капија, данашња дилема о будућем изгледу тог, никад уобличеног трга, била би отклоњена. Или, да је између хотела „Москва“ и „Балкан“, на Теразијској тераси и под њом био образован низ мањих тргова све до Улице краљице Наталије, улепшан висећим вртовима, каскадним барокним фонтанама… Била би решена енигма ове падине, а вероватно и излазак Београда на реке…
Богуновић се посебно осврће на монументални трг који би се развио код данашњих дворова, да је којим случајем било воље да се оствари попречни продор од Улице краља Милана до данашње зграде Дома Народне скупштине у два повезана трга: први, којим би доминирале наспрамне зграде дворова са стубом – алегоријом слободе у средини, и други, перистилном колонадом кружно опасан, у који се, кроз „победине капије“ уливају два моћна саобраћајна крака из Дечанске и Улице кнеза Милоша.
Како мисли наш саговорник, свакако би после таквог оствареног пројекта, мало ко поменуо одсуство правих тргова у Београду.
ОСУДА НА ЗАБОРАВ
Богуновић је прихватио да је Шамбоново решење унеколико круто, да има и пренаглашену архаичну ноту, али је Београду нудило оно што му је и тада, али и касније недостајало.
– Био је то низ јаких урбанистичких мотива који на окупу држе његове неусаглашене композиције, и који су у себи држали клицу спремну да је касније расплоде.
Шамбонов напор ускоро је био сасвим заборављен.
– Све је то остало нејасно, и до данашњих дана необјашњено – закључује Богуновић. – И сада се питамо шта је било одлучујуће па да један тако важан и опсежан предлог, како архитектонски, тако и урбанистички, буде прећутан, неусвојен, а потом и сасвим заборављен. Тим пре што је сачињен у једном страном атељеу који је уживао изузетан углед у Европи. А направљен је уз очигледно велики труд, за њега су одвојена велика средства, а, на крају, потписан је именом од врхунског угледа – Шамбоновим.
(Вечерње новости)
